Koliba u starom vinogradu

Vrlo retko covek danas nadje vremena da se vrati svom detinjstvu.Cak i onda kada se dete razigra u njemu.A detinjstvo je nas zavicaj,nase vecno skroviste.Utociste od svih zala.

Cim te potera neka ala u zivotu,a ti - bez' u detinjstvo!U svoj neosvojivi zabran,u raskosnu palatu spokoja.

Tu tvrdjavu nijedna vojska nikada ne osvoji!

Sve sto je samo moje,tvoje,svakoga od nas,cuva se tamo kao u zlatnoj riznici.Sve ostalo nase nikada nije moglo da ostane zaista samo nase.

Sve ostalo nase moramo da delimo sa svima oko nas.Porodicom,prijateljima,znanima i neznanima...onima koji znaju skoro sve nase tajne.

Ali ne i tajnu koja se zove - moje detinjstvo!

To blago,to drago kamenje,nosimo u sebi samo mi.Neprikosnoveni vlasnici svoga detinjstva!

Voleo sam da se iskradem iz toplog kreveta,u ogromnoj sobi sa previsokim plafonom,onoj tamo do ulice,sa dva velika dvokrilna prozora,ona dva prelepa kibicfenstera,u kojima cuce deca i posmatraju zivot na ulici.Da se iskradem u rano jutro,dok moj stric upreze dva bela konja u nase taljige.Dok se moja baka sprema da sa njim krene ka nasem starom vinogradu.

Voleo sam da je gledam,potajno,kako uvija one svoje duge kose u zlatne pletenice,kako ih pazljivo savija i prekiva maramom.Ispred malenog ogledala nad stocicem u kome je bilo samo nekoliko stvarcica.Cesalj,cetka i puno ukosnica.Moju baku niko nikada nije mogao da vidi bez marame.Ako se na celu ponekad i otme neki cuperak,ona ga brzim pokretom vrati na svoje mesto.

Videlo se da ispod marame ima puno kose,ali njenu kosu gotovo da niko nije ni video.Bar otkako je umro moj deda.

Takav je red.

Ne,nikome ona to nije objasnjavala.Niti je iko pitao.bilo bi neumesno!.Znalo se da je ta marama,uvek sarena,cista i ispeglana,njen stit,njena odbrana od neceg meni tada nepoznatog.

Cesto sam je zamisljao sa kosom pustenom preko ramena,onako razigranom,u talasima...Eh,akva bi to bila lepota!A ona je tako uporno sakriva.

-Gre'ota!Govorili su svi oko nje.

Kada bi stric namirio sve kako treba,baka bi sa stola dohvatila pletenu korpu sa uredno slozenom hranom,malo rakije i vina,iz rerne tek izvadjenim hlebom,malo soli,dva tri paradajza i nekoliko strukova crnog luka iz nase baste.

Bio je to znak za pokret.I za moju tajnu misiju!

Ja sam vec odavno bio spreman,sakriven u dnu kola ispod ponjava.Raznobojnih cebadi,cilima,raznih kabanica i drugih pokrova...Uvek su bili tu,ako udari kosava sa Karpata,ako iznenadi kisa...

Djiha,djiha!-uzvikuje stric i mi polecemo,prolecemo kroz onu veliku, sirom otvorenu, kapiju,dok varnice sevaju pod konjskim kopitama....

Tup,tup,tup,tup - odzvanja dvoristem i trotoarom topot tankih i snaznih konjskih nogu.A onda odjednom sve to nestane....Kad i kopita i tockovi kola zarone i sitnu belu banatsku prasinu.Kada se otisnu drumom!

Jezdimo sorom,sirokim vojvodjanskim,a za nama oblaci prasine kao klobuci pare lokomotiva.Ili povesmo guste jesenje magle!

Djiha,djiha....konjici moji!Ovde nema nikoga galopa da se boji!

Idemo u nas stari vinograd!

I tek tamo,negde na pola puta,ispod onih ponjava,pojavljuje se jedan mali nos,dva kestenjasta oka,plavi cuperak!

Uja!

Baka poskoci kao da ju je ujela guja,a stric se samo seretski nasmesi.Znao je moj Zare da sam ja tu negde,u njegovoj blizini....

Prolazimo kraj nepreglednih polja u ravnici.Cas psenice,cas suncokreta,cas kukuruza,deteline,svakojakog sezonskog rastinja....Ali u mom srcu samo tinja zelja da vidim moju kolibu u nasem vinogradu.

 Ona je zauvek ostala tamo.Na vrh brda,jedinog brda deset kilometara u krug,kraj onog dzinovskog oraha i mlade kajsije.

Moja koliba od sasine,kukuruzovine,sa zemljanim podom.U njioj ,sa strane,dva drvena kreveta,nekakav stari fenjer,burence sa plavim kamenom,vinogradarski pribor -asov,makaze,poneki perorez,neke davne novine...

Na naslovnoj strani - Tito sa tompusom u ustima.

Uvek sam mislio da on najbolje cuva nas vinograd.Od komsija,od pticurina,od naleta vetra,traktora i svakakvih drugih zulumcara...Onako iskezen sa onim cudom u ustima sto se nikada ne gasi...I sam sam se uplasio kada sam ga prvi put video.

U belom odelu,koje odavno vise i nije belo...Sa ogromnim sesirom kakvi se stavljaju na pritke u povrtrskim bastama.

Danas kada biste me pitali kako je izgledao Tito,sudeci po toj fotografiji u presavijenim starim novinama,rekao bih da je samo imao veliku glavu i noge na iks.I nista vise.Ni trupa,ni ramena...

Svima da je bio samo do kolena!

Nikada nisam gledao sta se to radi po vinogradu.Ponekad bih ubrao neki grozd.I grozdje jeo onako neoprano.Voleo sam kad zrno pukne u nepcima i kada ih razgali ona slatkasta toplina sunca zarobljenog u svakom pucetu.

Nizasta na svetu ne bih menjao to moje detinjstvo,tih pet sest godina u banatskoj ravnici.Toliko boja,toliko zivota,toliko slasti i radosti, nema nigde!

Takvih teladi,junica,krava,konja,pataka,gusaka,moraka,kokosaka,curki i curana,belih i crnih svinja,moravki,mangolica,ogromnih veprova,zlatastog kukuruza, sarenih tikava,bundeva,nasmejanih naherenih glava suncokreta,prepunih dzakova zita,rasejanog zutog i belog brasna,mirisa vrele pogace,svinjokolja,pecenja i moce....Ma,hajde!Ima svega sto ti srce hoce!

A uvece,na banku,ispred ulaza u kucu,u prvom poplocanom dvoristu,pije se belo i crno vino,mirise tamnjanika,u glavu udara slatka sira...

A tambura,neka,u pozadini tiho zasvira...

Cvrci u mome secanju,kao ulje na kakvoj zestokoj vatri,svaki tren mog detinjstva.I, kao iz nekakvog zazarenog tiganja, iskacu zgode i nezgode jedna po jedna. Svetleci kao svici neprestano.

Poput vatrometa!

Sve njive i vinogradi prostiru se do horizonta,svuda naokolo,i jos tri kilometra,bar, iza horizonta.Suste  svuda one sasljike,lisce vinove loze,peruske kukuruza,sveznjevi pokosenog zita,mirise seno u stogu...

A ja, zasuskan dobro u mojoj obicnoj,skromnoj,maloj kolibi na dve vode,osluskujem huk dalekih Karpata.Vetar koji se spusta dole,u ravnicu,ka nama.

Isprva tiho i umilno,a onda odjednom pomahnita i jurne svom silinom.Kao da zeli da razvali i oduva sve!

Ne bi li se Panonsko more vratilo u svoje vekovne odaje....

Imao sam srecu da putujem puno.Kasnije to vise i nisam dozivljavao kao srecu.Video sam mnoge lepe gradove,predele i mora.Boravio u lepim,velikim,svetlim i skupim hotelima...

Ali sam gotovo svake noci spavao u svom starom vinogradu.U mojoj maloj kolibi.

Od sasine.

Zamislim samo kako krecem kroz vinograd uzbrdo ka njoj...A ona ,kao da siri ruke da me primi u svoj zagrljaj.

I nikada joj se sasvim ne priblizim...

Uvek zaspim na pola puta!

Starog vinograda odavno nema.Tamo su sada posadjene ruzne vikendice.

Nema ni one kosave.Svoje koscate prste uplela je u neke tudje stogove.Nema vise ni onog lepog grozdja,ni vina za bogove...

Nicega nema.

Samo u mojoj dusi,u mome srcu, jedan decak u svojoj kolibi drema....

I sneva svoj nikada dosanjani san!