Bukovski za šankom, Sneža za miksetom

Pozorište ne volim. Ne volim teatralnost, ne želim da čujem svaku reč i vidim hiljadu lica, hoću da ih znam, da su mi poznata. Hoću da glumci govore tekst koji bih ja rekao, tonom kojim bih ga ja izgovorio, mimikom koju bih ja upotrebio, ili neki ljudi koje znam. To se, u pozorištu, dešava retko. To znači da je neko, u pozorištu, glup i nedokaziv i učio je iz knjiga, i sigurno je kompletan debil kada pričaš sa njim. Glumci i reditelji nek se dogovore do koga je, ja samo znam da imam ogroman transfer neprijatnosti već u prvoj minuti, ponekad kasnije jenjava, mada mi, uglavnom, sve to predstavlja, opako mučenje, od sat, od dva. Dakle, pozorište ne volim. Umišljene intelektualce, uopšte govoreći.

Snežu volim. Kada mi je poslala poziv, na svoju predstavu, u Loli, otišao sam, naravno. Bilo mi je prijatno od prvog minuta. Ja sam video da je neko jednom tako spavao. Video sam i sva lica kasnije, i čuo sve reči, na pozornici izgovorene, šaputane, u bradu mrmljane. Kako? Bio sam tamo, za tim Šankom, eto kako. Taj Šank je jedna zmija oko sveta obavijena, samo se barske stolice nalaze na različitim kontinentima, u različitim gradovima, i pod različitim dupetima. Ja, za šankom, stojim, uglavnom.

Ipak, Snežu ne volim tako da joj ne bih svašta rekao. Prošla njena predstava koju sam gledao, nije mi se svidela, ni malo. Tamo su deca bila tučena. Ja sam bio tučen, jako, i to je ostavilo traga, pa mi je sve, i pored zanimljive scene, i svega što posle ove nove predstave znam da Sneža, u poslu, jeste, dakle, sve mi je izgledalo kao parodija, tad, zbog tog jednog detalja, tučenja dece. Ljudi su se smejali. Meni nije bilo smešno. Ovo pominjem samo zato, da odmah bude jasno koliko je sebičan način na koji gledam, ne predstavu, već bilo šta. I da ovo nije kritika nove predstave, već lični doživljaj iste.

Elem, dve iskre poznatog, urođenog mi, osećaja transfera koje su blesnule s početka, ugasio je neverovatni, meni, šarm vodeće uloge i njegovih pokreta, i hoda, i ramena (Radoš Marsenić). Onda je počelo da me iznenađuje šta se dalje dešava, i broj ljudi, i broj uloga. Nekoliko divnih scena, surovo tačnih replika, bar prema mojim iskustvima sa tog mesta, sa tih pozornica, zapravo, pozornice – Šanka sveta. Odabir glumaca, i njihova lica, i njihova tela, ramena, i noge glumica, i ruke, sve je, baš sve je onako kako zamišljam, pre nego se sećam, jer se slabo sećam scena sa tog mesta. Samo zvukovi, samo zamrznute slike ispred njih, gomila jedna, fotografija. Sada sam uživao u njima, kratkim rezovima, pokretnim licima, sedeći naspram njih, u ulozi treznog šankera (retko mi pružena prilika). To tako izgleda.

Previše sam brz, i prebrzo razmišljam, i previše se stvari u sekundi setim, pa nisam mogao sasvim da uživam, pomišljajući, koliko moraš popiti, gde biti, koliko moraš raditi, da trezan, oživiš, obojiš, Čarlsove reči. Trud jedan, meni, nedokučivi.

Nekoliko, bar tri, ako ne i pet, bezgranično jakih, duhovitih ili bistrih scena, postavljenih na glatkoj, tečnoj, jednostavnoj osnovi priče, o kojima vam ni reč neću reći. Rekao bih da to mora da se vidi, kad bi moglo sve da se vidi, ovako, mora da se sedi, naspram njih.

Jednostavnoj osnovi priče? Ja pišem. Pišem često, ali bih verovatno krv propljuvao da sastavim, onako, sjajan jedan odabir redova različitih Čarlsovih priča, i da napravim, ravnotežu peakova i predaha, u njima. Negde bih sigurno pogrešio: bilo bi previše jedne, ili hrpa najboljih rečenica ili po dva reda, iz svih. Sve u svemu, nikada ne bih uspeo pronaći granicu, čitljivoga.

Sneža jeste. Ona ih je sastavila. To sam saznao nakon predstave. Bio sam ubeđen, sve vreme, da ima nešto što nisam čitao, njegovo, sastavljeno, kao kad film, reditelj, napravi od serije, ili obrnuto, svejedno, mislio sam da je Čarls to ipak nekad uradio, jer, sve sam fragmente znao, a bila je priča, tečna. Potpuno sam se, moram reći, iznenadio. Snežo, to je, pa, prilično neverovatno dobro izvedeno. A ja pišem, često.

I video sam Fej. Ne znam sad, kažem vam - ne idem u pozorišta, da li se tako nešto reći smatra pohvalom ili primedbom sa crtom dosade, možda i prezira. Ne znam. Znao sam jednu Fej za šankom, nekada davno. Ne sećam se kako se zvala. Bio sam potpuno zaljubljen u nju kad je imala šesnaest godina, mada sam je upoznao u njenim poznim tridesetim. Uspeo sam, nekako, u glavi, da otkačim sve flaše piva što što su joj visile o svakoj pori lica, i bila mi je prelepa. Dakle, kad kažem Fej, to je pohvala (Marija Stojiljković).

Znao sam i sve druge. Oživeli su u meni neke davno viđene ljude, i mene, s vremena na vreme, i jednu ženu koju sam hteo (Ognjen Vitković, Đorđe Dragićević, Vladimir Petrović i Mila Čalić). Sećam se sad i da zato ne volim pozorište – glumci mi često, fizički, ne liče na likove, bar ne na one koje ja imam u glavi. Ovde me je, u svetlu minijaturne produkcije, volontiranja i svega, prenerazila sličnost, fizička sličnost glumaca i stvarnih likova.

I kao što to biva, za Šankom, uvek mi je, za leđima, sedeo neko, koga nedeljama ne bih primetio, a bilo bi prazno, i promaja otud, od razglavljenih vrata, bi mi smetala, da nije bio tamo (Pavle Medan, saksofon).

Odeća glumaca, nekoliko zanimljivih detalja, i ponovo, baš zbog njih, padanje na pamet da je moglo i jednostavnije, sa manje cimanja, ali da svakako ovako prija. Kao iznenađujući led i limun u birtiji, u čaši od dva deci (Bojana Nikodijević).

Scenografija... pogrebana svaka tačka prostora, i svaki rekvizit, dragocen (Stevan Aleksić). Bio sam pomalo ljubomoran. Nisam imao utisak da bi mi dobar deo na pamet pao. Dva od pet rekvizita pola sata nisam skontao, a kao bistar sam i to. Ma nije mi na pamet palo! Mislio sam da inače stoje tamo, u Loli, eto, tako su lepo osmišljeni i nađeno im je mesto. Obično imam utisak da bih mogao bolje. I zato ne idem u pozorišta, zbog scenografa, kao što ne gledam više domaći fudbal. Volim kad neko radi svoj posao značajno bolje nego što bih to ja. Zapravo, to me oduševljava, ma kako sad zvučao.

Nešto što se zove scenski pokret potpuno je imaginarno zanimanje iz ugla nekog ko ne ide u pozorišta, i ne gleda predstave, ugla, jelte, mog. Ipak, izgleda da se druži sa scenografom i rediteljkom predstave, pa mora da je pametan čovek, i talentovan, i da je to nešto uradio dobro (Jovan Ljubenković).

Glasine iza scene kažu da su glumci bili loši to veče, svi. To se dešava, uglavnom, kad razgovaraju umovi koji kao puno znaju i vide što publika ne vidi, i onda se oni namerno zovu Rediteljka, Scenograf i Scenski pokretač. Ako je to primetio i neko iz publike, ja nisam. To ću pratiti sledeći put. U stvari, sledeći put moram da napravim par fotografija, pa ću onaj treći, put. Tada ću već nešto znati i o pozorištu. Tada ću možda primetiti da je ovaj bio teatralan, da je ona razmišljala da li joj je lepo lice i da li je poželjna, da je ovaj zaista pomislio da neko iz publike veruje da je mnogo jak ili pametan, ili baš faca, pa pretera, u nečemu, što ja sad ne umem da vidim, i da vam kažem, u čemu.

Dakle, suština je - ja taj Šank znam. Znam i Bukovskog, ali on je u celoj priči manje bitan. Predstava je tačna, precizna i istinita. Postoji čak i neki baš bistar motiv u njoj i koncept, koje, u neznanju svom pozorišnom, nisam primetio, dok mi nisu rekli. Onda sam se smorio. Već sam se spremao da odem kući i izdrkam, ali, kako da se ne smoriš kad u pamfletu pročitaš:
Zašto se trenutak slobode u savremenom društvu kapitalističke demokratije i liberalnog imperijalizma često ostvaruje jedino kroz porok? Snežana Trišić

I ništa od drkanja po kostimima... Grom, smor... Kao neka od onih jezivih rečenica, taman kad je nahvataš, i sav si srećan, i tek ćeš biti, i ne veruješ šta ti se dešava, i nestrpljiv si, a ona: jel misliš da sam pametna? I sva veselost, i magija, i želja, i dečja radost, u tebi, nestanu. Setiš se da je ljudsko biće, a taman si sve lepo potisnuo i birao prave momente. Postidiš se sebe. Postideo sam se sebe.

I ne sećam se da li sam vam pomenuo... Bukovski za šankom zaista jeste pomalo nadrealistična predstava, jarkih boja i teatralnih kostima, puna kafanskih cereka i lomljave u likovima, u rukama. Dakle, sve, baš sve, kako zapravo ne izgleda, i prenaglašeno, i prešareno, i sve, baš sve, na šta bih prevrnuo očima, da sam čuo. Ali... sve, baš sve, kako nisam ni mogao da zamislim da Bukovski može da se čita, i ne Bukovski, već taj Šank prokleti, ljubljeni, sivi. Sve, baš sve, toliko prirodno, u svim svojim bojama i svetlu, i sve, baš sve, toliko prirodno od mene prihvaćeno, mene presebičnog, da garantujem da je nadrealno dobro... osmišljeno, sprovedeno, i izvedeno. Verujte na reč, i ovo možda ne bih primetio da mi posle nije pomenuto. Toliko me ponela poznatost, svega. Zapravo, suštine, pa nisam primetio ove sitnice, i boje, tj. bio sam prevaren, da pripadaju tu.

I još nešto... Predstava je duhovita na takav način, onaj najbolji, da, kada shvatiš da si humor u trenu primetio, na licu, u pokretu, u glasu, srećan si zbog sebe, i drago ti je, i imaš visoko mišljenje o sebi, da si pametan i to, i negde si bio, i znaš neke face, jer znaš da neko gluplji, neiskusniji, ne bi shvatio ništa. Zamišljam, koliko tek moraš biti bistar, da napraviš takav humor, da ga kriješ, za najbolje.

Neću vas zvati na predstavu. Nisam ja taj koji to treba da radi, ja, o pozorištu, ništa ne znam. Ali daću vam informaciju: u nedelju, 13. decembra, u 20h, ponovo. Pa za sedam dana ponovo. Ah da, ulaz je besplatan. To mi se, lično, ne sviđa.

Fotografije sa sledeće predstave na linku ovde.