Beograd je "naše" vlasništvo ...

Beograđani kažu da je Beograd njihov grad pa se  može zaključiti da oni, izgovarajući to, misle da su vlasnici grada, što nadalje podrazumeva, ili bi trebalo, da prihvataju prava i obaveze koji iz toga slede. U stvarnosti i pored uverenja o posedovanju, oko tog vlasništva vlada konfuzija i nerazumevanje. Izgleda da Beograđani to "naš" shvataju pre svega samo u granicama svoga stana, a sve okolo, pa i stepenište kojim se do tog stana dospeva, ne doživljavaju kao deo svojine i zato ne osećaju niti snose nikakvu odgovornost ni obavezu, jer ako nije "naše" postoji neko, mora da postoji neko ko je vlasnik toga, pa neka se i brine o svojoj sopstvenosti.

Uobičajeno, vlasništvo je određeno tako što je imanje uknjiženo na nekog konkretno identifikovanog, sve van toga je javni prostor koji je zajednički, pripada podjednako svim građanima, svi imaju obavezu da se o tome staraju, ne samo gledajući kako gradske službe koje građani plaćaju održavaju tu imovinu, zajedničku, već i sami da doprinose pristojno se ponašajući u skladu sa pravilima a ima i propisanih sankcija za nepoštovanje istih. I pravno gledano to bi bilo u redu, nije veliki zahtev da se razume i zapamti, zaista nije teško utuviti u glavu da je važno brinuti se o svom vlasništvu, paziti ga i ponositi se kad je to vlasništvo uređeno i služi za primer, bez obzira da li je iza ili ispred vrata.

Ovde u Beogradu ima, kao i uvek, nešto posebno, pa ta pravno i građanski jasna pozicija u mnogome zavisi od trenutnog raspoloženja svakog posebno, od dnevnog raspoloženja, raspoloženja uveče i raspoloženja uopšte, ali pre svega od dostignutog stepena urbane kulture ili domaćeg vaspitanja, jednostavnije rečeno, da li je građanima na vreme to sve objašnjeno još u zabavištu što je možda zaboravljeno od strane odgovornih, i da ne bi uvek država bila prozivana imaju I roditelji tu neku ulogu.

Javne prostore Beograda, ulice, trotoare, parkove, javne zgrade, ulaze u zgrade I stepeništa, ali i tuđe fasade, Beograđani ne doživljavaju baš uvek kao vlasnici deonica ili akcionari, odnosno kao deo svog vlasništva. Bez obzira na to što licemerno tvrde da je grad  "naš", a često u prilikama kada im to odgovara deklarišu se kao vlasnici, ustvari se ponašaju prema javnom dobru bahato, i tu svojinu ne poštujuju jer im nije pojedinačno uknjižena, jer je zajednička, a gde to može bre, da je neko vlasnik a to nigde ne piše nego ima tamo neki zakoni koji samo kazne predviđaju a od dohotka uzima da bi se napravio neki park.

Građani žive u javnom prostoru dobar deo dana, ali smatraju da je briga o njemu dužnost neke nevidljive ruke koja mora umesto njih da bdi. I kad je prljavo ili oštećeno sa tim nemaju ništa, svakako to nisu oni uradili, opet neki zli nevidljivi, naći će se već neki krivac, a oni će gunđati što se to ne čisti, ne popravlja i ne obnavlja dovoljno brzo. Vlasnik po neki put okreči svojinu, promeni gumicu na česmi, ne ostavljla đubre na javnom prostoru koji je zapravo njegov, ne postavlja kiosk na sred parka, (ovde je dat mali signal da se ipak shvata da je i javni park njegov), i čisti iza svog kućnog ljubimca.

Svako vlasništvo podrazumeva I planiranje imovine pa kada se rade urbanistički planovi, na javnim raspravama budu samo oni, uglavnom manjina, koji smatraju da im je lični interes ugrožen; uzet im je deo placa za ulicu ili za obdanište ("a zašto nije kod komšije, tamo je lepše za decu...") ili je ograničena visina buduće izgradnje pa se javlja nedostatak metara kvadratnih za tržište; o javnom interesu ne govore osim kada pomoću njega opet ostvaruju dovoljno svoj privatni interes. Javni interes ne  doživljavaju kao deo svog, još nisu razumeli da su oba interesa - i javni i privatni -  jednako važna, jer grad može opstati samo na njihovoj usklađenosti. Oni drugi, koji su unapred proverili da je sa njihovom ličnom svojinom sve u redu i da je plan ne dira, ostaju po strani, o uređenju okružja, javnog prostora koji je zajedničko vlasništvo, već će neko drugi da se angažuje. Zanemarujući svoju obavezu vlasnika idealnog dela javnog prostora i ne učestvovanjem u planiranju, nanose štetu pre svega sebi, a zatim i drugim Beograđanima. Ipak, zadržavaju pravo da posle svega budu veoma nezadovoljni posledicom svog izostanka. Eto onda Petog parka i Vojvode Stepe ...

Tako živi i opstaje Beograd, grad pola ničiji (kada se radii o javnom dobru) i pola nečiji (kada je u pitanju uknjižena privatna svojina), pa je ono "naš" sasvim uslovno i može se fleksibilno tumačiti, na volju pojedinca. Svest o zajedničkom gradu nije formirana još uvek, optimisti kažu da tek što nije ili imaju opravdanje da je to dug proces, pa tek smo se Turaka kurtalisali, i grad posrće jer građani odbijaju da prihvate odgovornost za taj deo vlasništva, ali i obaveze koje iz toga proizilaze. Tako je vizija budućeg Beograda raspolućena, često uslovljena agresijom privatnog, pa je javno potisnuto i gubi trku. Spontana gradnja osvaja prostor, pojedinačne kreacije van konteksta nadiru, divlje deponije niču. 

Jedni misle na svoj mali omeđeni deo Beograda i pokušavaju da svoju viziju, samerenu svom doživljaju urbane kulture i vrednostima, uguraju u ukupnu gradsku sliku, pristajala ona tamo ili ne. Uglavnom ne! Oni drugi, pored brige za svoj, takođe mali deo Beograda, pokušavaju da javno dobro zaštite i da ga učine dostupnim svima, ali kao i svaka manjina, ne uspeva često. Naravno, može se reći da gradska vlast tu treba da bude medijator i da nadomešta nedostatak domaćeg vaspitanja i urbane kulture, činjenica je da to jeste tako ali to onda neodoljivo liči na prebacivanje odgovornosti i vlasnici grada, "našeg" Beograda budu distancirani od obaveza, što je za mnoge izgleda sasvim prihvatljivo.