Garderober, dekorater, rekviziter....!

Joakim

Tumaram  vijugavim hodnicima sećanja kroz pozorište mog detinjstva. Umesto obdaništa, vreme sam provodio  na probama, u rekviziti ili garderobi . Svuda se širio miris mastiksa, koji mi se uvlačio  u nozdrve, duboko, sve do današnjih dana, tako da  kad god pomislim na teatar, prva asocijacija mi je, još uvek,  mastiks*. Mastiks koji je od mladića pravio starca, stapajući  veštačku bradu sa tek izbrijanim licem, mastiks koji su glumci mrzeli jer su ga dugo nakon gašenja reflektora skidali utrljavajući običnu svinjsku mast, pokušavajući tako da otklone njegove tragove, njegov miris. Glavni “krivac” za nanošenje mastiksa u teatru, decenijama je bio,  nedavno preminuli šminker i vlasuljar Galeb Kršlaković, sahranjen bez  komemoracije, bez reči zahvalnosti Teatra!!! On je bio samo jedan od mnogih iz plejade “zanatlija” koji su davali dragocen i nemerljiv doprinos da aplauz nakon spuštanja zavese bude jak i  dug.

Sala teatra

Nepravedno su bili zaboravljani, neopravdano nisu bili nagradjivani, nepravedno su odlazili bez reči!

Nema u kragujevačkom Teatru, legendarnog biletara Aleksandra Fišekovića – Fišeka, čoveka koji nije bio običan prodavac karata. Fišek je dolazio na probe,  da bi nakon njih, u bifeu, nepogrešivo davao procene koliko će puta predstava biti igrana, ko će od glumaca biti nagradjen, kakva će biti kritika…Uz sladju kafu i “Rubinov” vinjak, sedeo je on tako na ćošku bašte kafane “Balkan”  prozivajući, glasno, prolaznike i poznanike kako ih dugo nije video na nekoj predstavi, “uvaljujući im”  ulaznice, na licu mesta.

Nema više poodavno, ni čika Marjana, prvog stolara koji mi je dao čekić i dleto u stolarnici, gde su mnoge scenografije dobijale svoje obrise. Njega je zamenio Velja Mladićević, umetnik u radu sa drvetom, ljubitelj i poznavalac likovne umetnosti, koji danas u penziji, pravi vredne ramove za slike. Iz stolarnice su delovi scenografije stizali u slikarski atelje u kome je pokojni Mojsije Popović (otac Gorice Popović), slikar – izvodjač, svojim umećem i veštinom, četkama i bojom , scenografiju stavljao u funkciju, prema zamisli reditelja i scenografa. Mojsije je imao “ruku” kojom je besprekorno ispisivao sve pozorišne reklame i panoe bez šablona, da bi nakon obavljenog posla u bifeu  prepričavao svoje ribolovačke zgode i recepte, donoseći povremeno, premijerno za sve, dimljenog šarana ili “o kakvo čudo” riblju pljeskavicu! Sve to je nadgledao legenda srpske i kragujevačke scenografije Šumadinac iz Vojvodine,  Sava Baračkov, držeći u jednoj ruci cigaretu, a u drugoj vinjak ( isključivo “Rubinov”), stavljajući lalinski šušketavo tek poneku primedbu, “ali  tako da  se niko ne uvredi…”.

Ni njega više nema!

Scenografiju su na scenu iznosili i postavljali dekorateri, Pera Živadinović, “mali i veliki” Aca i mnogi drugi, ali je Vlasta Vulović, ipak poneo nadimak “prve daske teatra”. Nakucali su se oni toliko šprajceva da bi se soliter od toga mogao napraviti, ali nisu oni bili obični dekorateri. Znali su  da je  predstava neprikosnovena u teatru, tako da su od tadašnjeg upravnika tražili da im radnu obuću – cokule, zamene patikama, kako hodanjem iza scene ne bi remetili atmosferu predstave i koncetraciju glumaca! A tek u koliko su predstava statirali, sa i bez teksta, bez nadokanade.

Voleli su pozorište i glumce!

O rekviziti su se tih davnih godina brinuli Gavra i Mija Jovanović, za čije vreme su magacini bili puni vrednog i originalnog oružja, kao i mnogih drugih pozorišnih potrepština koje su oni nabavljali na razne i volšebne načine, kako bi autentičnost na sceni bila u skladu sa zahtevima predstave. Znali su  šta za glumce znači tačnost postavljene rekvizite, koliko je rekvizita važna za funkcionisanje predstave. Otišao je Gavra za Beograd, u Narodno pozorište, pa u zaborav! Nema više ni Mije, za koga se pričalo da je jedan prst na ruci imao namerno “povredjen” – savijen, kako bi “ lakše delio” karte za poker!!!

Magacini su posle njih postajali sve prazniji.

Scenu je osvetljavao i po teatru popravljao kablove i osigurače, kinooperater Rajko Bošnjaković, sada penzioner,bonvivan sa crnim velikim šeširom, rodom iz Grošnice (selo nadomak Kragujevca) uvek spreman da se nadje u veselom društvu, ponekad prgav, ali vrcavog duha u kafani, za kartaškim stolom i kojekude još!

A tek garderoba!

Toma “šnajder” je šio sve kostime od renesanse, do čakšira i fraka, uzimajući meru glumcima, uz obavezno pićence. Gardereborke Vida i Olga su bile uvek tu, da pomognu pri presvlačenju, da operu znojave košulje, da umire glumce koji kasne na “ poslednji poziv “ pred izlazak na scenu koje je davnih dana izgovarao inspicijent šaputavog, a prodornog glasa, Ilija Jovanov. Priča kaže da je  jednom prilikom Ilija, nakon izbijanja požara na sceni, za vreme predstave “San letnje noći”, tik pored njega, sasvim uredno u mikrofon izgovorio “Pažnja, pažnja….POŽAR na sceni….poziva se dežurni vatrogasac da  ugasi požar….Pažnja, pažnja….” ne pokušavajući, pri tom,   da  sam nešto preduzme!!!

Nema više ni Mikoša, ni Vlaste 2, šofera koji su sa pozorištem što autobusom, što kamionom, prešli stotine hiljade kilometara, posebno onih godina kada je zgrada teatra izgorela. Sećam se tako Mikoša, kako drema legavši preko dva sedišta, dok mu se stopalo leve noge, u snu, povremeno pomera gore-dole (kvačilo!), dok desno neprekidno vibrira (gas)!

I na kraju, kad svi odu, Dobrila-čistačica (po sistematizaciji higijeničarka), se uvek potrudila da prostorije budu uredne, pre nego što ključ u bravu stavi Žika-čuvar, sa šajkačom na glavi i bridž pantalonama!

Svi oni, kao i mnogi drugi neopravdano nepomenuti, (ni moje sećanje nije besprekorno), dali su teatru mnogo više, nego što im je teatar vratio, bar kroz sećanje!

A i kako bi, kad ni reditelji, pa ni glumci nisu prošli bolje ! Ali o tome nekom drugom prilikom.

*(gr. mastiche, fr. mastic - bledožuta mirišljava smola mastikovog drveta) Poz. - lepljiva tečnost koja se upotrebljava u pozorištu za nalepljivanje brkova, brada, obrva, trepavica, vlasulja i dr)