Portoriko

Jednom me je put odveo u Portoriko.Bilo je tako sparno i vlazno da sam imao utisak da sa svakoga mozes da skidas citave kaiseve znoja!

A ja to ne podnosim.

Sa prijateljima sklonio sam se u neki bar.Izgledao je tako,taj,bar,da sam ocekivao da se na vratima svaki cas pojavi Hemingvej licno.Sve sa ogromnom sabljarkom u narucju,na vratima.

Secam se da smo udarali po rumu i koka-koli,sa tonama ledenih kocki.I da nam posle tri sata opet nije bilo dobro.Odlucili smo da odemo na plazu,u more.

Kupali smo se tako jedno pola sata.A sunce je tuklo kao kad rernu na sporetu odvrnes na najjace.U glavi - samo tutnji!Sav onaj rum,slio se bas tamo gde ne treba,pa tuce u mali mozak kao maljem.

Dzaba se bacasmo u one prelepe tirkizne talase.

U neko doba,odlucih da se sklonim u hlad ispod neke palme.Kunem se da je nisam ni takao,kad me po sred tintare zveknu ogroman kokosov orah!Tako me je potrefio da sam se onesvestio odmah!

Pao je sa dobrih pet metara visine!

U neko doba progledam.I prvo sto ugledam je prelepa devojka,sa dve niske belih bisera u ustima.Siroki osmeh,tamne oci,duga crna kosa....Mlada.A mladost je lepa sama po sebi.

Pa,sta,svako bi pomislio da je stigao u Raj!

"-Sta zelite?" - pita ona na nekom slatkom engleskom.

Sta da pozelis kad si vec u Raju?!Nista!Ja samo opet padnem u nesvest!

Od tada nikada nisam u usta uzeo cokoladu,ili bilo sta drugo od kokosa!Ni danas sebi ne mogu da oprostim sto sam se onako lako (dvaput) onesvestio.

Kukavicki!Bez ikakve borbe!

Eto,po cemu ja pamtim Portoriko!