SAN

Sve ono sto je u svojoj knjizi 'Vrelina vrline' opisao tada mladi japanski pisac Isiro Koyakami, pet godina ranije od tog leta '76-te,kada sam mogao da uzletim i da se nacisto polomim na jednom jezercetu u Sjedinjenim Americkim Drzavama,doslo mi je u san pet godina kasnije,'81.,dok sam bio u vojsci u Pozarevcu.Tu njegovu knjigu,meni nepoznatu,igrom sudbine,procitacu tek nekoliko godina posto sam odsluzio vojni rok,na nekom letovanju na moru.Na Hvaru '87-me.

Jos 1971. taj mladi Isiro Koyakami opisace ono sto mi se zamalo dogodilo,ili se mozda i dogodilo, pet godina,kasnije,1976.,u jednom jevrejskom kampu u Americi.Tek sam bio na pola studija knjizevnosti u Beogradu.Kuci je trebalo da se vratim pocetkom jeseni.Ali moglo se dogoditi da u SAD ostanem mnogo duze nego sto sam planirao.

No,pustimo sve to.Zavrtimo se u cudesnom krugu jedne sudbine...

......................................................................................................................................................

Ja nisam bio obican vojnik.Ni nesto posebno neobican.Mozda je najbolje reci - blago povlascen.Uhvatio me poslednji voz za moju generaciju.Iza sebe vec sam imao nesto svoje karijere.U poslu koji je zanimljiviji od nekih drugih.Nisam bio bas toliko poznat,ali moj glas mogli ste cuti svako jutro.Na jednom malom radiju.

Iskreno receno,tada sam jos uvek mnogo vise bio glas nego ime.Ime,kasnije,mozda tek malo prepoznatljivo.Nekima.

Ali,to nije vazno.Pominjem to samo radi lakseg razumevanja zasto sam bio postedjen mnogih glupih obaveza u vojsci i zasto sam imao toliko slobodnog vremena i mogucnosti da radim sta hocu  u i van kasarne.

Naravno,to nikada nisam zloupotrebljavao.

Voleo sam da odem u Ljubicevo,ergelu konja,na ona nepregledna zelena prostranstva,da drugujem sa  cuvenim stiskim grlima,da se divim njihovoj snazi i lepoti,da osetim vrelinu vazduha iz njihovih nozdrva,da se zagledam u ono njihovo veliko i milo oko.

Duboko,dublje od svih dubina!

Konji su,zaista,bozanske zivotinje!Oduvek,za mene najlepse.Eh,kad biste znali kakav je bio Jupiter,ridjan,nadaleko poznat po svojoj lepoti,dostojanstvu,blagoj oholosti i snazi!Taj je bio i filmski glumac,u mnogim serijama i filmovima.U tom njegovom,konjskom svetu,recimo da je bio Gari Kuper!

Kada sam ja tamo stigao vec je imao punih dvadeset godina!Hej,dvadeset godina!Trebalo bi da bude kao starac Foco.

Ali,ne!On je i dalje bio prelep.I znao je da je lep.Glavni dasa!Propinjao se predamnom,frktao,kao besno,a paradno,udarao kopitama u ogradu.Da ga pustim van padoka...A onda jurnuo bi svom silinom izmedju stoletnih hrastova cuvenog Ljubiceva.Kao da ce da dosegne daleko...

Daleko.Dalje od svih daljina!

U to vreme hipodromima jos uvek harao je jedan drugi lepotan iz te stale,galoper,vranac Vicenco!Kakva je azdaja taj bio!To se recima ne moze opisati.U nasim najboljim epskim pesmama, za takve konje stihovi u desetercu kazivali su da im suce vatra ispod kopita,da varnice, koje prste na sve strane, mogu da zapale ceo svet!

Po pravilu,takve konje jahali su i na njima leteli, najveci srpski junaci!

Kako sam ih voleo,te konje, kojima nije bilo ravnih u celom svetu!Ali,opet,tesko da je taj svet znao za njih,za njihovu lepotu,snagu,a sigurno ne za znacaj koji su imali u mom zivotu.

Jer,i o nasoj zemlji i o nama u njoj,jako malo se zna.Gotovo nista lepo.I bas sve o onome sto kod nas i sa nama nije dobro!

Ali,tako je to.

Voleo sam,najvise,da sednem ispod nekog hrasta,sa ogromnom krosnjom,u vrelini avgustovskog popodneva,kada sunce besni,a vazduh treperi,kada lisce zasusti od jare i kada se na livadi umiri sve.Svaka travka,svaki cvet.Konji bi bili tu,oko mene,zeleci i sami da ugrabe malo te moje hladovine.Cuo bih njihov tihi rzaj,i osetio poneki trzaj njihovih snaznih vratova,dok dugim repom teraju sitne dosadne musice, koje navalljuju po toj vrelini,u rojevima.

Frrrrr!Frrrrrrrrr!Deluje kao najlepsa muzika,i ja polako,sedeci dole na zemlji,ledjima oslonjen o drvo, tonem u san...Izdaleka,onako u uniformi vojnika,sa bradom na grudima,nekom slucajnom prolazniku moglo bi se uciniti da je Marko Kraljevic usnio pod nekim drvetom i da ce se svakoga casa,kraj njega,u tom beskrajnom spokoju, pojaviti Vila Ravijojla!

Ali sve to nije vazno.Vazan je onaj san.I jedan davni tren,tren koji moze da nadjaca citave godine,da pobedi i zivot,ceo.I moj,i tvoj.Svaciji!A opet,to je jedan sasvim obican tren,treptaj radosti koja zaigra u mladosti, i kao snezna lavina porusi citav tvoj zivot.I pre i posle.

Jezero,severno od Njujorka,nacisto se umirilo.Ni daska vetra,niotkuda.Lisce ne sapuce.Cuti.Samo se pokatkad neka ribica pracakne.Pa zaroni.Kao divlja strast kada se iznenada razigra u devojackim grudima!A oda je jedno majusno zrnce osmeha na njenim vrelim neljubljenim usnama.Pa nestane.

I tako stalno.Nikako da prestane!

Lezimo na obali,na nekom cebetu.Mirno,nepomicno.Vrelina leta obavija nasa tela,klizi niz ravne povrsine,golica nas,odlazi od nas i vraca se....Kao halapljiva ajkula koja kruzi na  povrsini nekog dalekog, indigo-plavog, mora...

Kao da nesto trazi.I sto vise trazi,sve vise drazi nase nozdrve,sva nasa cula.Jedno po jedno,bude se kao iz kakvog sna,i pocinju sva zajedno da osluskuju.Kao da slute oluju, koja tek pocinje da se pomalja iza strasnog grebena.

U svakom od nas.

Vama,koji bar ponekad volite da zavirite u tudje snove,odmah da kazem - medju nama dvoma nije se dogodilo nista!

Jer,nije ni smelo da se dogodi!A moglo je svasta da bude!

A opet,sve se zbilo!

U leto 1976., u Drzavi Njujork,25o kilometara severno od istoimenog grada ka Kingstonu.

Bas kada sam sklopio oci,tamo negde daleko,kraj onog jezera,odjednom pojavio se neki lahor.Stvorio se niotkuda,nicim podstaknut.Nikoga nije bilo okolo,ni ljudi,ni bogova,svi su imali vaznijeg posla,da ga ohrabri,da ga gurne,da grune!Sve je morao sam.

Taj prvi lahor,vec u prvom svom naletu, obnazio nas je skroz!I kao da nas je osnazio.

Ostali smo bez igde icega na sebi.Ona je lezala mirno.Nepomicno.Kraj mene.Osetio sam da ne dise.I da sve kljuca u njoj.

Kao i u meni!

Ubrzao sam disanje,pojacao sopstveni puls,najvise sto sam mogao,uskovitlao svu svoju krv.Osetio sam kako se neka neman budi u svim mojim venama.

Morao sam da disem i za nju!Rukama sam besomucno,divlje,grabio vazduh!

Lahor se smirio,ali nije utihnuo nacisto.Cim se sunce primaklo horizontu,poceo je da joj mazi tabane.

Osetio sam smejulj u uglu njenih usana!

A onda,taj razbojnik,nastavio je dalje,oko njenih noznih prstiju.Da ih,golica,miluje i ljubi.

Jedan,po jedan.

Znate,onako,kao kada vrhom pticijeg pera,ili laticom tek uzbrane ruze,samo ovlas predjete preko neznih bridova i meke koze.

Da sam odmah shvatio sta se u stvari tu desava, iz mene bi provalio gromoglasni Pero Zubac,njegove "Mostarske kise", i oni cuveni stihovi - -Ne bi mu zubi,ne bi mu zubi"!

Eh!Da sam.

To bozansko golicanje.Kao kad vas dotakne struna iz konjskog repa.Tek da nadrazi,ne da osine....

Da raspali svasta moze,ali ne,nije to jos tako snazno,da pozar bukne,ne....To je tek onako,zrno purpura,ne zar,kao igra...Ili,mozda, tek pocetak nekog velikog nemira.

Ne znam sta je naumio,ni kuda ce dalje,taj lahor.Ja sam bespomocan.Jer,on radi sve ono sto bih i ja zeleo da radim!

I vise ne znam,da li je to on,ili ja!

Nadao sam se da ce da odleti sa njenih kolena,sa unutrasnje strane njenih belih butina,ka nekom cvetu,ka nekom sarenom leptiru,u sumu, i zaigra ,na vrhovima svojih prstiju, u raskosnim krosnjama jasenova i stoletnih hrastova...

Ali,ne!Zulumcar je ostao tu,da tumara,da zulumcari.Da tulumari i dalje!Gore,dole.Nastavio je da se prikrada oko svih njenih clanaka i uvoja, uz njena blago savijena kolena,kao strasne osvajacke horde, oko svih onih poznatih dobro utvrdjenih tvrdjava.

I tamo,i vamo.

Svuda!

Sve bezobraznije.Pomamno.Silno.Silnije.Nezadrzivo!Besramno!

A tiho.

Kao da je resen da ide do kraja!Da otme sve!

Hteo sam da konacno podviknem.Da grmne!Kao prasak sibe u svoj toj zlokobnoj tisini!Da mu pripretim.Ili.Da ga lepo zamolim da stane.Da prestane.

Da ode.

Da zauvek nestane!Kao zvuk konjskih kopita u daljini.

Ali glasa nema.Nista da se cuje.Samo mi rosa,otkud sad rosa po ovoj jari,niz usne kliznu.I suza jedna.Da li u plac,ili setan osmeh,briznu.Na trenutak...

Nisam se ni pomakao.Lezim kao okovan.

Osluskujem,kao pastuv neki,sa naculjenim usima i ustreptalim nozdrvama, zalutao u mrkloj noci, koji osluskuje ima li zverinja.Hoce li neki kurjak, ili medved na njega poci!

Ali ne,nicega strasnog nema.

Mada vidim,vrlo jasno vidim - nesto strasno nad nama se sprema!

Cujem ga kako se prikrada ka gore, ka tamo, gde kad taknes samo,sve boljke ovog sveta prestanu da te bole.

Lahor se vere kao plima uz liticu...Malo,po malo,ali sve blize!

Ka uviru,ka delti zivota,u koju se slivaju sve reke sveta.I vodotovci i krvotoci.Gde zastaju pesnici.I najstrasniji krvoloci.

Kao silne vojske pred strmim bedemom!

Kosa joj zlatna,pala niz ramena,i tece u dugim talasima dole ka slabini.Od nezeljenih pogleda da sacuva bokove,stomak i bele grudi.Kao kad se  planinski potok iz stene ustremi ka dubini,da pokrije i sakrije vrhove zlatnog grumenja.

Ne vidim njene zenice.Pritajile se i strepe ispod preplanulih ocnih kapaka.Kao u macke koja se sprema na skok.

I onda,puklo mi je pred ocima!Ali kasno,prekasno!Dogodice se ono sto sam sanjao nocima!Dogodice se.Ali ne meni!Njemu.Tom lahoru...

Tom Djavolu!

Opkoracio je,popeo se na nju,ona je tiho zajecala.Cuo sam tada samo toliko.Vec je ceo bio u njoj kada se jezerom,kada se sumom,kada se nebom,kada se drumom,prolomio njen krik.Krik slasti i radosti.

Istovremeno.

Kada je sunce uronilo u horizont,pracaknuo talas onog purpura,ona je sirom otvorila oci!Velike,plave.

A onda je tisina,opet, okovala sve!

Ona se pridigla.Mnogo lakse nego sto sam ocekivao.Pridigao sam se i ja.Onako oslonjeni na laktove,samo smo se pogledali.I tako ostali dugo.U jednom trenutku,ja sam krenuo ka njoj,ka njenim napucenim usnama,da je poljubim...

Ona se nehajno odmakla,mahnula rukom i samo prosaputala:

-"Nemoj,Ipak,nemoj.Molim te!Ne smem!"

Nista se nije dogodilo.

A moglo je da bude svasta!

Od reci do reci,kunem se,tako se zbilo.

Meni je bila 21-ta,njoj tek 18-ta.

Vicenco,konj koji leti,lenjo se mota oko moje glave.Njusi me svojim sirokim konjskim nozdrvama.Pa me samo malo gurne.Kao da kaze -"Hajde,probudi se,vreme je!"

Uskoro ce povecerje.Zvuk trube samo sto ne prekrije celu kotlinu izmedju planina Stiga.Iz daljine,iz moje kasarne,dopire pomamni miris vojnickog kazana.

Prasnjavim putem,uz pasnjake i livade, idem ka glavnoj dzadi.Cudim se snu, koji i nije bio samo san...

Malo sna,i malo jave.Da je bilo vise zbilje,ostalo bi manje da se sneva.

Vojska je prosla.Odsluzio sam svoje.A onda,pet godina kasnije,na moru,na nekom toplom moru,neko mi dade tek procitanu knjigu,da je i ja procitam.

Neki mladi japanski pisac,Koyakami,njegova prva knjiga - 'Vrelina vrline'.

Procitao sam prvu recenicu,i odmah znao da je to moja knjiga!

Za sva vremena!

"Jezero,severno od Njujorka,nacisto se umirilo.Ni daska vetra niotkuda.Lisce ne sapuce.Cuti.Samo se pokatkad neka ribica pracakne.Pa zaroni.Kao divlja strast kada se iznenada razigra u devojackim grudima.A oda je jedno majusno zrnce osmeha na njenim vrelim neljubljenim usnama...