PLAČ KOJI NIKO NE ČUJE...

Mališani nisu u stanju da brinu o sebi i svojim pravima, zato su tu roditelji i porodica, a kad je baš tu izvor zla onda bi država trebala da im pomogne i da ih zaštiti.
Pošto je naša država parodija na temu pomenute reči, dolazimo da zaključka da su mališani prepušteni šačici dobrih ljudi koji se bave humanitarnim radom (mislim na one koji se bave humanitarim radom u pravom smislu te reči) i koji realno nemaju mogućnosti da pomognu svima.
O komšijama koji ne žele da se mešaju u toplu porodičnu HOROR intimu besmisleno je trošiti reči, ali ipak evo: sebični, bezosećajni, kukavice, bedni izgovori za ljudska bića...
Ima li rešenja?
Mislim da ima.
Ne preko noći i ne lako, ali mislim da ima.
Moramo pokušati, svi MI, da postanemo malo bolji ljudi.
Da ne okrećemo glavu na drugu stranu jer imamo mi naših problema.
Naravno da imamo, ali to nas ne opravdava da budemo saučesnici u najgorem zločinu od svih, nasiljem nad detetom, jer ne pomaganje detetu za koje vidimo, čujemo, znamo da je zlostavljano, je upravo to: SAUČESNIŠTVO.
Moramo pisati, pričati, VIKATI o ovoj temi sve dok buka ne bude dovoljno jaka da postane politički (populistički) relevantana.
Tada će se neko iz naše političke elite ( primećujete li oksimoron???) dosetiti da bi mogao tako da „ubere" nekoliko političkih poena i stvari će se početi da se pomeraju, a MI ćemo nastaviti da pravimo još veću BUKU i tako u krug...
Ne zvuči etički i deluje prljavo, ali cilj je čist i cilj je pravi i to je jedino što je bitno... a što se tiče kolateralne koristi za nekog demagoga, pa šta da radimo život nije bajka.
NE ŽMURITE!
NE ĆUTITE!
NE PRAVITE SE DA NE ČUJETE PLAČ DECE KOJOJ OTIMAJU PRAVO NA SUTRA, PRAVO NA SREĆU, PRAVO DA BUDU DECA!!!