DZENTLMEN

Prica pocinje na vrhu jedne kule,u centru grada,seta se po gradu,a onda vraca u kulu.U jednu malu radio stanicu,koja se daleko cuje.

Noc je.I nocna smena.Tonac,novinar.I voditelj.Sve ide kao i obicno.Vesti,muzika,pozivi slusalaca.Tu i tamo u gradu nema struje.Sudar ispred mosta.Neko obio trafiku.Na Bliskom Istoku stradali americki vojnici.

Od jedan posle ponoci pocinje laganiji program.Sve se 'obara'.Dobar deo grada,onog koji ce sutra na posao,sprema se na pocinak.Ili vec spava.

Noc.

Tu i tamo javi se po neko sa nekom muzickom zeljom.Zelje se ispunjavaju,Posle dva,tih sa zeljama sve je vise.Javljaju se uglavnom devojke.I zene koje,takodje,rade u nocnoj smeni,negde.U porodilistima i drugim bolnicama,uglavnom.

Nije bila tajna da ponekad neko od nas iz radija pretera u ispunjavanju 'muzickih zelja',i posle smene,ili bilo kad, i van radio talasa,zapliva ka dami koja ga je pozvala 'na vidjenje'.

Cesta,vrlo cesta destinacija,necete verovati,bile su sok-sobe u velegradskim bolnicama!Nikada ne biste mogli da pretpostavite koliko tamo ima zivota!

Uostalom,sasvim je moguce da se sve to i danas dogadja.Nisam siguran,jer vec odavno nisam zakoracio u etar.

Ja to nisam radio.Iz vise razloga.Ali,priznajem,voleo sam ponekad da razgovaram sa devojkama koje su govorile malo drugacije nego ove 'nase'.Bilo da su iz Dalmacije,ili,recimo sa Krita.Bio mi je simpatican njihov akcenat,nacin na koji izgovaraju pojedine,pa i meni nepoznate,reci...

I tako to.

Pomenuh Krit,jer je jedna Marija,sa Krita,studentkinja u Beogradu,bila moj najcesci sagovornik,cak tokom nekoliko godina.

One koji se cesto javljaju na telefon radio stanicama,oni koji primaju njihove pozive cesto znaju da nazovu i 'pacijentima'.Sto je ruzno.Neki od mojih kolega i za Mariju mislili su da je 'pacijent'.Jer,Marija je bila uporna,i cim bi cula moj glas na radiju,na pocetku smene - eto je!

Naravno,to mi je godilo,ali zaista nikada nisam ni pomislio da bi medju nama moglo da bude nesto vise.Nikada,za sve te godine,zajedno ni kafu nismo popili.Nismo se ni videli.A opet,znali smo skoro sve jedno o drugom.

Na kraju,jer uvek svemu dodje kraj,iznenadio me je poziv sa prijavnice zgrade u kojoj sam radio.Glas preko zice mi kaze da Marija sa Krita moli da sidjem u prizemlje.

Otkud ona?!

Zaista bio sam zatecen tim pozivom,ni sam nisam znao sta da mislim,jer svi prethodni dani,odnosno one noci, nisu davali ni jedan jedini povod za bilo sta,a za neki problem medju nama posebno.

Ako bih ponekad i razmisljao o Mariji,u onom fizickom smislu,pred ocima bi mi uvek bila neka tipicna Grkinja.Onakva kakve bas i nisu moje tip.

I na tome dokonanje o Mariji i njenom izgledu se zavrsavalo.

Lift me je spustio u prizemlje,isetao sam oprezno.Kao lovac na safariju.Samo su mi jos slem i puska falili!Osmotrio sam dobro.Ali Marije nema u lobiju...

Nekoliko poslovnih ljudi,dve tri starije gospodje,jedna prelepa devojka,crna,visoka,tanka.....

Ne mogu da verujem!

Marija!

Marija je diplomirala,spakovala ono nesto malo svojih stvari i upravo krenula na aerodrom,pa svojoj kuci na Krit.

Ostrvljanka, na svoje ostrvo.

Hmmm.Pa i kod nas,dok smo ono jos imali Dalmaciju,obalu i sva ona ostrva, vazilo je pravilo da su ostrvljanke nesto posebno,narocito kada su stas i lepota u pitanju.

A posebno njihove oci!Oci boje uzburkanog mora.I vedje poput dugih izvijenih talasa!

Ali,sta je tu je!Marija je smatrala da je red da se konacno i vidimo,i nije zelela da ode tek tako i da mi se ne zahvali za sve ono lepo sto se medju nama dogodilo.Tako je bar rekla.Da mi kaze jedno jedino,obicno,ljudsko Hvala!Posebno se zahvaljivala na paznji i na tome sto nikada,ali bas nikada nisam trazio da se vidimo,odnosno da budemo nesto vise ,no dva sagovornika u noci,koji,u stvari,jedan drugoga ne bi ni mogli da prepoznaju van te zice. 

-'Koja sam ja budala!",naravno da sam nekoliko puta ponovio u sebi.Ali,vec je bilo previse kasno za bilo sta drugo!

Ona zauvek napusta Beograd...Sada,u tom trenu!

U svesku ciji je naslov - 'Moglo da bude,ali malo sutra',uselila se samo jos jedna gorka zabeleska.

Kao i u svim mojim pricama,ja prvo malo sevrdam nekim sporednim putevima,pa tek onda izadjem na glavnu dzadu.Mozda i da vas malo zavaram.Tako i sada.No,evo,jos korak jedan, i tu smo - u onome sto je u ovoj prici glavno.

Glavni junak ove price je nas voditelj sa barsunastim glasom,visok i zgodan,nesto kao Kijanu Rivs.Taj treci iz naseg malog nocnog tima - grozni Pjer!

Grozan je,jer nas je zavrnuo kao niko nikada,natrljao nam nos i ucinio da lekciju zapamtimo za sva vremene.Onaj tonac i ja,kao preostali deo stalne ekipe.

Javio se zenski glas, i devojka je trazila da cuje bas njega.Prebacio sam vezu u studio, i vec posle pola sata njihovog razgovora pomislio da se znaju odranije.Isto mi je palo na pamet i dva sata kasnije.Kada bi se ukljucivao u program,Pjer bi samo odlozio telefonsku slusalicu na sto,ne bi prekidao vezu,a onda kada zavrsi to pred mikrofonom,slusalicu opet uzimao u ruku.I tako do kraja smene u 5.

Do svanuca.

U medjuvremenu tonac od njega nije dobio nikakav zahtev da potrazi ovu ili onu pesmu,ovog ili onog pevaca...Ne,ovoga puta nisu bile u pitanju muzicke zelje.

Pakujemo svoje pinkle,spremamo se da krenemo kuci.Stize kafe kuvarica i cekamo da popijemo prvu jutarnju kafu.

_"Ko ti je ta?"- pitam ga, "Kad celu noc nikako da te pusti!"

-"Ma,pustila bi ona mene,ali ja nju nisam pustao!Imam utisak da je ova devojka najlepsa od svih.Znas ono,san snova!Odoh sad kod nje.Kaze da je sama kod kuce."

I ode,ni kafu da saceka!

A mi,nas dvojica,cekali smo ga dva dana,da cujemo sta je bilo.I tek treceg dana - evo ga!

Odmah navalismo na njega : Sta je bilo,pricaj?!

Naravno,nije on bio od onih koji nista ne pricaju.Mikrofon,ako nista drugo,uvek je bio kadar da mu razveze jezik.I poceo je da prica....I ta njegova prica potrajace dugo,dugo....skoro osam sati.A ja sam vec,ionako,oduzio sa ovom mojom pricom.

No,ne mogu da vas ovde napustim.Jer,ko zna koliko biste me cekali da cujete njegovu pricu....

Ali,ja ipak moram da skratim,i zato cu samo dati delove njegove sage.

- Izadjem ja tako,iz Studija,krenem stepenicama dole,do lifta.Sta da radim,pitam se.Da li da idem k njoj?Ili da ne idem?Pozovem lift.Nikako da dodje...Mare,daj tu kafu,ratluk i vodu...

Cekamo kafu,ratluk i vodu.Popio je dvadeset kafa za onnih osam sati.Popusio desetine cigareta!Bas smo se nacekali!

-Lift dolazi,vrata se otvaraju.Pa se zatvaraju.Pritiskam prizemlje...Pogledam u ogledalo.Ja nikakav!Oci kao kafanske sarme.Neobrijan.Neispavan.Vidi kakav sam.Nikakav.Prizemlje,konacno.Vrata se otvaraju.Izlazim iz lifta.Da li da idem,ili da ne idem.....

Samo to njegovo putesestvje po kuli opisivao je pola sata.Od izlaska iz zgrade do garaze trebalo mu je sat.Kola je otkljucavao i palio sat i po.U medjuvremenu stigle su jos cetiri kafe.Cetiri ratluka.I cetiri kisele vode.Promenjeno pet piksli.

Mi smo cekali.Kako da odustanemo?Nista drugo nismo ni radili.Kako da radimo?Cini nam se da je ipak nesto bilo!

-Izlazim konacno iz garaze.Spustam se prema Mostaru.Put se racva.Da li da idem desno,ka Brdu,ili levo,na Novi Beograd?Ka njoj.

I ta dilema, i skretanje potom traju jos pola sata.Milion puta ubacio je u prvu,drugu,trecu brzinu.Nijednom u cetvrtu!Da poludis!Ali dobro je,evo ga na Gazeli,tu nema kud.Mora pravo.Probleme ocekujemo tek kad je predje.

-Izlazim sa Gazele.Koji ono bese blok?Gde da skrenem?Na prvom izlazu sa mosta?Ili na drugom?

Valjda bese 62-gi?Blok.Skrenuo gde treba.Ali ona dilema ostala.Da li da idem,ili da ne idem?Sta ako je ruzna,mala,zdepasta.Da nije takva,ne bi me ni zvala.Imala bi vec nekog.

-U,ala se sad raspricao!Nama se otromboljile donje vilice.Cekamo onako,sa blagotelecim izrazom na licu.Opet ona prokleta kafa.Pozlice mu od tolikih kafa!Zeludac ima da mu se plombira od onolikog ratluka!Sto puta je vec isao u toalet!A mi, nepomicni.Sedimo satima na istom mestu.I da vam ne duzim.Stize on nekako do njene zgrade.Kako i ne bi,za toliko vremena vec bi kolima bio u Solunu!

- Zgrada kao sve zgrade na Novom Beogradu.Siva.Od betona.Grozna.Spratova koliko hoces.Krecem ka ulazu.Da li da udjem,ili da ne udjem?Vidi kakav sam,sav izguzvan.Mastan.Rascupan.Ma,da se ja vratim...

Gde sad da se vratis,crni sine,kad nas ovoliko provoza po celom Novom Beogradu!

Ulazi!

- Ipak,ne da mi Djavo mira.Ulazim.Ima lift.Radi.Opet ogledalo u liftu.Sad izgledam jos gore!Nekako sav crn!Sedmi sprat.Lift staje.Da li da izadjem,ili da se vratim...

Gde sad tu da se preda?!Kao da ga otpozadi guramo nas dvojica!I sami smo vec nikakvi,iznemogli od iscekivanja,oci nam kao u kakvog svinjceta,jezik samo sto nije isplazen kao u onog Plutiona u crtanom filmu.Sva cula naculjena....

Cekamo.Cekamo kao u rovu pred odsudni juris!U pobedu!

- Stan broj 27.Cetvora vrata u hodniku.Dvoja i dvoja.Zvono.Da li da pozvonim?Ili ne?Da se vratim?Sta ako izleti neki medved.Neobrijan.Dlakav.Od dva metra.Sa nozekanjom u rukama.Sta ako je ovo neka zamka.Ko zna koliko se kretena vec upecalo....

Aman,pozvoni vec jednom!Mi kao da smo tamo sa njim.Dahcemo mu za vratom.Cak nesvesno obojica rukom krecemo ka onom tasteru za zvono na njenim vratima.Jer,samo sto nismo popadali na pod.Nemamo snage da iscekamo.

Udri,pa sta bude.

Al,vraga!Opet kafa.I sve redom.Do toaleta.Svi ostali zavrsili smenu.Spakovali se.Neki i otisli.Samo nas dvojica,kao kreteni,cekamo onoga da nastavi.U odsudnom trenutku,crkao mu rajsferslus!E sad,ako i tu moramo da cekamo da ga opravi,ubicemo ga skroz!

Na srecu,u neko doba,a napoju vec pocelo da se smrkava,pale se svetla velegrada,on se smilovao.

- Zazvonim ja,ipak!Jednom.Drugi put.Nista!Auuu,znao sam!Ispala!Pogresna adresa.Pogresan ulaz.Pogresan sprat.Pogresan stan.Ako,tako mi i treba!Okrenem se ka liftu.Koraknem.Kad,zacuje se kljuc u bravi!

Nama dvojici,donja vilica na kolenima!Oci ucaklile.Ne disemo!

- Vrata se polako otvaraju.Kasno je za bezanje.Sta je,tu je!Sirom otvorena vrata.Devojka u penjoaru!Mlada.Nema vise od devetnaest.Prelepa!Duga crna kosa.Velike zelene oci.Moj tip sto posto!Najbolja ikad!Izbacila golo koleno.Onako,kao nehajno.Samo me pogledala.I bacila se na mene...

Opet kafa.Isto.Samo druga kafe kuvarica.Ispija je polako.Pali stotu cigaretu.Pjer,koga smo u zezanju zvali Ricard Bariton.Ustaje.Pakuje svoje stvari.Kao da ce da ode!Mi nepomicni.Na istom mestu.Samo nam zenice sve sire.U jednom trenutku neko od nas dvojice smognu snage  i zavapi:

- Pa,sta bi na kraju?Jesi li je?Ili nisi?

- Molim?

- Cujte,momci,jedan dzentlmen o tome nikada,ali  bas nikada,ne govori!