Ateizam, teizam i deca

Uh, i ja sam siroti ateista koga popreko gledaju što se ne stidi tako ignorantskog stava. Da stvar bude gora, pristalica sam teorije evolucije. Što je najgore, protivnik sam veronauke kao školskog predmeta... Pošteno rečeno, uopšte mi nije jednostavno da komuniciram s nepoznatim ljudima, bar jedna od tih stvari ih uvek izbaci iz takta i osete se pozvanima da me prosvetle... Ako postanu naporni, bezobrazni i uvredljivi, a često je tako, objasnim da sam bila vernik do svoje dvanaeste, ali sam onda odrasla i postala ateista, pa će možda i oni... Eventualno kažem kako je tata ubio boga u meni i od tad sam ateista. U oba slučaja me ostave na miru.

Indoktrinacija male dece je ubedljivo najgora stvar, mislim da je neophodno ostaviti ih na miru i ne gnjaviti ni ateizmom ni teizmom... I jedno i drugo su sasvim legitimni stavovi, ali čovek sam treba da izabere onaj koji mu odgovara. Ako nametnete detetu bilo koji, to onda nije ni vera ni odbacivanje, već usvajanje tuđih verovanja...
Jednom prilikom je moja, tada četvorogodišnja, sestra došla kući uplakana jer su joj neka deca pretila da će bog da je ubije, istuče, etc. I plače dete, plače, davi se u suzama, ja tešim, grlim, ništa ne vredi...
Kaže ona meni u jednom momentu: "A šta je to bog?". Ne zna, sirota, ništa o tome, ali već ima traume...
I ja ti ne budi lenja, izvučem neku knjigu o Mikelanđelovim radovima, nađem strop Sikstinske, pokažem joj i počnem da objašnjavam... Možete misliti kako izgleda children-friendly priča o postanju i Isusu, a sve uz "slikovnicu" by Mikelanđelo... Kad smo došli do razapinjanja na krst, udari ona u plač: "Pa što, pa kako, joj, jadan on, je li ga bolelo, a gde je on sad...". Jedva objasnim da je on sad sasvim dobro i da je kod svog tate boga. Preskočila sam apokalipsu i slično, da je ne traumiram baš toliko.
Moram priznati da sam se, kao tvrdokorni ateista, jedva uzdržala od nametanja sopstvenog stava, mislila sam da je na njoj da sama odluči kad odraste...
Negde usput, kako je rasla, gledala sam da je spasim od recentnog pomodarstva vezanog za odlaske u crkvu i da joj objasnim da može verovati u boga i bez toga.
Danas ima skoro dvanaest godina, ne plaši se boga i nije ni vernik ni ateista, pretpostavljam da će sama odlučiti kad bude vreme... u crkvu ide na Badnje veče i ne sviđa joj se to baš... Nosi brojanice nemajući pojma da to ima ikakve veze s religijom. Ah, da, obožava Grand i španske serije, tu sam totalno omanula:( I na moj neopisivi užas, plakala je kad je Koštunica loše prošao na izborima... Užas potiče od dve stvari: prvo, zato što voli Koštunicu, naravno.
Drugi razlog ima veze sa onim plačem iz ranog detinjstva: kakav je ovo svet kad dete u četvrtoj godini plače jer će je bog tući, a nekoliko godina kasnije plače jer je Koštunica izgubio?
Šta mi to radimo našoj deci?