Izbegli Srbi iz Hrvatske,ma gde god da ste........

Tražim sebe....još uvek....i pronađoh se na stranicama "Vikipedije"-Izbeglica je osoba koja je protiv svoje volje raseljena iz svog zavičaja ili mesta prebivališta.

Au, koja definicija!

Tako je počelo i još uvek traje.....17 godina....malo li je ili mnogo? Nemam pojma! Nemam pojma ni da li da pišem ili da brišem.Jednom sam "brisnula" i još uvek se trudim da nezbrišem zauvek.Kuda?Nemam pojma!U ludilo zvano "izbeglištvo".... 

Leto 1991.Lika-Hrvatska...Malo moje mestašce puno zelenila.Gacka je i tad šumeći tekla.U daljini osluškujemo rafale,granate....A onda malo bliže, još bliže....i evo, tu su! Na radiju objavili  poginula moja prijateljica! Trudnica! Plačem!Ubiše je a ja ne mogu ni na sahranu! Kako?Fijuci iznad naših glava.Nas još nekolicina Srba na Hrvatskom tlu. Strava i užas! Do Krajine se ne može, iz kruga grada isto tako.Srbi su mahom otišli (koji su imali koga i gde u Krajini), Hrvati beže u Senj ostala prihvatilišta- nas nekolicina prepušteni na "milost i nemilost"! Svih! I nema kretanja.Gledaš da se ne prikazuješ baš previše a opet i da te vide! Doziranje koje nema dozu! Sklanjaš se....I od sebe samog....početak mladosti (rekao bi neki pesnik)-20-ta tek mi krenula! S granatama i mržnjom! Nazdravlje! Kažu"mrze nas svi"- ....Super! Ne može da bude bolje!Baš me briga! Spremam diplomski, literatura je tu...što me briga! Mislim "proći će to i bez mene"....Greška! Životna....

Dolaze....Sama sam u kući.Opkoljavaju je rečima"predajte se četnici"...Koji četnici? Izlazim na ulazna vrata.Vezem goblen (smirujem mladost i živce- po uputstvu moje mame).Nemam pojma kome TO kažu...Ispred mene šarena uniforma zalegla....ispred njega nekakva mitralješčina (što li već- nikad ne saznadoh), njih nekoliko sa istim rečima svuda oko mene.Na ulaznim sam vratima....Blokada...nemam pojma! Sledeće čega se sećam...."šta ti radiš tu"(rekoh mu"ovo je moja kuća"),"ne brini, tebi ne smije ni dlaka da fali-jesteeeee li čuli?"-govori On još sa praga ostalima.Kako sam se sa tog istog praga pomakla- nikad mi nije i neće biti jasno.Jednostavno, zamagljeno!Prepoznao me! Šareni!Super! Pretres kuće,pitaju me za oca,nekakav snajper- nemam pojma o čemu govore.Jedan šareni kreće prema meni-ne osećam ništa- onaj sa vrata ga gura od mene! Dobro je! Govori mi "budi pored mene".Biću! I jesam...zaista....Moji na njivi.Otišli su još rano.Otac je rekao"idemo na njivu po krompir,rat je, ko zna koliko će trajati".Svi su otišli u te proklete krompire na njivu- ja ostala sama.Pitaju me šareni-kažem im!Oduzeta sam potpuno.Ne osećam ništa!Bože, da li umirem? Da li je ovo smrt?Na svoju žalost ipak vidim da sam još živa! Strah mi oduzima razum.....U glavi prazno- ništa mi ne pada na pamet! Bože da li je uopšte više i imam..mislim-pamet...Nalaze moje knjige  napisane ćirilicom....Au, kako ih bacaju niz stepenice...Gotova sam! A lepo sam one u biblioteci(knjižnici) u Rijeci (na fakultetu) tražila latinicu.Nisu imali! Kako sad da objasnim...i šta da objasnim....Jedan mi se unosi u lice- drugi ga gura od mene.Onaj isti sa praga!Onaj prvi nešto viče- ne čujem ga.Korak je od mene ali ja ne čujem! Srećom tu je moj spasilac! Ostali ćute! I gledaju....Ima ih mnogo....Sve šareno.Puna kuća.Moja.Da li  je više moja? Htedoh ih to isto i priupitati ali razum mi reče"ćuti".I ćutala sam! Nakon pretresa pitaju me za moje.Nešto iz mene im govori...a ja....ja kao da sve to posmatram odnekud iznad...kao da lebdim...na plafonu sam....To nisam ja! To ne govore moja usta....Neka druga,tuđa....I rekoše im moja usta!Sve što su pitali.Ništa sem mojih knjiga na ćirilici nisu pronašli.Skupljaju se i odoše! Drhtim! Tresem se kao u groznici! Šta ovo bi.....šta će sad biti....nemam kud pa šta god da bude!Čekam.Glava je već položena na giljotinu života.Čekam krvnika da završi započeto.Čekam....čekam...čekam...ćutim...Sve je tiho.Ne čuje se niko ni ništa.Pokušavam kuću dovesti u red....Ručak je gotov.Ponovo škripa guma,povici...vidim nekoga guraju...Tata!Moj tata! Između dvojice dok ostali šareni nešto govore,viču,guraju ga....Treskom ulaze u kuću.Ponovo! Ponovo isto....gubim razum! Ne vidim, ne čujem! Čekam zadnje...očekujem krvnika da završi sa giljotinom...Povici,guranje- oca pretresaju i guraju na zid.Ruke mu u vazduhu....Ja gubim vazduh!Gledajući njega tako bespomoćnog- gubim tlo pod nogama....gubim razum....gubim se! Nestajem! Opet gledam sa tavanice....Oca izvode iz kuće, ruke mu na leđima vezane lisicama.Kao kriminalca.Pokupili ga sa njive!!!! Još su mu gumene čizme na nogama! Takvog ga guraju u kombi.Nešto iz mene ih pita"gdje ćete sa njim"- neko odgovori"ide samo nešto da potpiše u stanicu- do večeras eto njega kući"....Odlaze!Pratim ih pogledom! Krvnik nije spustio oštricu!Bar ne ovog puta...ni meni na vrat... Zašto? Nemam pojma...valjda za sve ono što je usledilo potom.....

Ostatak moje porodice konačno dođoše sa njive.Mama pita "gdje je tata".."Odveli ga"-odgovaram.Ona histerično ne odustaje-"Govori, kako odveli, kuda?".Au što postavlja pitanja."Nemam pojma.Rekoše na nekakav potpis!".Baba sklapa ruke i kuka na sav glas.Dvorište ječi i odzvanja" Mi našeg...nikada više nećemo vidjeti.Tako su i onog rata naše odvodili....".Guram je da ćuti-"šta ti znaš, ćuti više". Neće da ćuti.Ječi.Pada!Dižemo je i sklanjamo valjda pod naš krov.Pitanje je da li je više naš?

Noć.Ćutimo.Oca nema.Saznali smo, dojavili nam oni koje ni sad ne smem spominjati"živ je,u stanici je".Mama kaže "preko Velebita pa put pod noge,mi ostajemo- ti ideš,neka iko od nas ostane živ"...Nakon tri dana odlazim...Oca još uvek nema...niti glasa od njega...Mama me ispraća...Preko Velebita! Spuštam se u Senj, pa hvatam Rijeku,Sloveniju,Mađarsku i ulazak u Srbiju! Konačno Matica!

...beše to pre 17 godina......