IZLET NA BELU STENU - II DEO

Na pescanoj plazi Bele stene i nije bilo tako mnogo sveta.Nesto decurlije koja se zalece u vodu,njihovi roditelji,dva-tri camca.Par kucova - avlijanera.Njih desetak,izletnika,ne prave veliku buku.Uzivaju u letnjem suncu,pomalo omamljeni visokom temperaturom.Mora da ima bar 35 stepeni u hladu.Na suncu,ko zna?!

Povadili smo skoro sve iz camca,ulazimo i mi u vodu.Jedno kupanje,drugo.Cole vec priprema rostilj,devojke vade meso iz prirucnog frizidera.Milan pali sibicu,grancice zacvrce,ugalj se sprema da zazari....

Na plazi nema hlada.Tek tamo,dvadesetak metara iza,nekoliko topola i jedna velika vrba.Tu smo ostavili svoje pinkle,prostrli peskire...Na suncu budemo tek da se osusimo kada izadjemo iz vode.Od suncobrana i nema neke vajde.

Uskoro se oseti prijatan miris mesa na rostilju.Dimljene vesalice,svinjski vrat,dobre kobasice,nesto piletine...Svi su vec ogladneli,ja gotovo pregladneo.

Zvece cinije i tanjiri,ostri nozevi seckaju paradajz,papriku i rotkvice za salatuHleb.Improvizujemo trpezu,sve sa bestekom i salvetama.I rucak pocinje.Hladno pivo i belo vino,kisela voda,vocni sokovi...Sve ima.Pa,i treba,ima nas osmoro,a svako nesto baska izvoljeva.

Sunce se vec prevalilo ka Visnjici i Visnjickoj banji, I kao da se zagledalo u Ada Huju,a nas ne vidi i svojim uzarenim ledjima nemilosrdno tuce po nama!Nije ni cudo,vec je dva popodne.Sve gori!I pesak,i trava,a metalni delovi, bilo gde, kao uzareni.

Jedini spas je voda.Pristigli jos neki kupaci.Prsti na sve strane.Od kupaca,lopti,frizbija,kraula I kravula....Lepa slika za dobrog slikara.Ladanje na Beloj steni.

Ne videh nikada tu belu stenu po kojoj ovo mesto dobi ime.Nema cak ni nekog veceg oblutka.Uglavnom pesak, svuda.Tu i tamo promoli se neki busen zemljeiI trave.I tako vam je to tu,na samoj obali.

I saobracaj na sredini reke se primirio.Zastale dugacke i teske barze.I mornari moraju da rucaju i odmore.Tek ponekad,zacuje se pisak brodske sirene,grakne po koji galeb,udari camac o obalu....

Bilo je tri kada sam dobro pogledao u nebo.Bilo je bez promene.Cisto,prozirno plavo,kao da si ga provukao kroz bakin vesplav.Nigde ni oblacka.Ni saka vetra.Dan idealan za kupanje i uzivanje!

U neko doba,kad se rucak vec malo slegao,a zar ispod oka i dalje vrebao iz potaje, u pepelu ispod gusane resetke,Milan se setio onog njegovog kukuruza.

Gde cemo sad jos da jedemo i kukuruz!Jedni bi,drugi i bi i ne bi,treci bi,ali kuvan,cetvrti - samo pecen.

Poceh da ih podsecam na prognozu,preporucujem da kukuruz udrobe ribama,da je vreme da krenemo.Opet me gledaju zacudjeno,opet padnu po neki osmeh i podsmeh,upiru ocima i prstom u jasno nebo...

U pravu su,ne vidi se nista.Opasnosti niotkuda!I sam sebi postajem pomalo smesan.Razmisljam o tome da je prognoza ipak samo prognoza...

Kukuruzi vec poceli da se rumene na rostilju,kada je negde u daljini zagrmelo.Ali,bas u daljini.Ja sam samo zakolutao ocima.Ostalima je bilo svejedno.Nebo je i dalje mirno.Sunce se spustilo na cetiri sata i nesto.

Zovem ih da krenemo.Oni nece.I tako jedno 45 minuta.Krecemo tek u pet.Sporo se pakovalo,isto tako i ulazilo u camac,izgubili smo bas puno vremena.

Iza krivine reke nadiralo je nevreme.Dolazilo nam je iza ledja.Kada smo ga ugledali,na kilometar dva,vec je bilo kasno!

Camac je dugacak osam metara.Bilo je samo korito kada smo ga dovezlli iz Prova.Onda smo mi sami pravili kabinu.Danima.Imali smo i kormilo u kabini.Bas za ovakve situacije,kada jurne kisa,da mozes da upravljas i iz kabine.

Po krovu prostrto je slikarsko platno.Zalepljeno i ofarbano,kao i ceo camac,u belo.Leti,kada udare nesnosne vrucine,na tom platnu mozes da lezis bez problema.Nista te ne pece odozdo.U nepokrivenom delu camca,pozadi - dve drvene klupe.Levo i desno.Krma.Na pramcu,lep prostor za sedenje i izvidjanje.

Ma,kad vam kazem,pravi camac.Jos nepotopiv!

Odjednom,kao da je neko ispred nasih ociju spustio neku modro plavu roletnu.Koja svaki cas dobija neke sive i crne prelive.Grmljavina najavljuje oluju.

Oluja ulazi na sirom otvorena vrata!

Strahovit vetar i ogromne kapi kise saterali su nas u kabinu camca.Za osmoro,i nije bas dovoljno velika.Svi smo mokri do gole koze.Ustvari,kozu samo i imamo na sebi.I po neki santimetar tkanine.

Postaje hladno.Uzmuvali se i oni veliki brodovi.Iskusni recni vukovi beze u zaklon.Oni znaju sta je nevreme na Dunavu.

Spojilo se nebo i reka.Ne znas ko iz koga izvire,ili ko gde uvire.I boja im sada ista - crna!Talasi besno udaraju o bokove camca.Idemo sto blize obali,da nas matica reke ne bi odnela,bez kontrole.Tu i tamo,uz obalu,plovi po neki panj.Ima ih i povecih.Nekako ih Cole ,za krmom, zaobilazi.Iako je vidljivost nikakva.

Sada vec svi pogledaju ka onoj mojoj torbi sa 'zimskim stvarima'.Svi cute.Samo oci govore.U njima neverica.I strah.

I ja sam jos samo u sortsu za kupanje.Nesto kao bermude.Postaje bas hladno.Vadim prvo farmerke i dajem ih mojoj Radi.Najvaznije mi je da se ona utopli.U petom mesecu je trudnoce.Beba je tek ozivela.Sta ce ona sad u ovoj oluji?!I kako?Bar je beba na sigurnom.U stomaku.

Pruzam joj i majicu i duks.I neke moje stare patike.Za nju prevelike.

Kaze - Uzecu samo duks i pantalone,ostalo neka uzmu drugi.Meni,na kraju,ostaju samo ona nepromociva pilotska jakna i pantalone u kojima sam dosao sa posla,jutros.Moje mokasine neko ostavio na pramcu,pa ih odneo vetar u vodu!

Vesna,Zoran,Branka,Nada,Milan i Cole uzimaju svako po nesto.Dobro dodje i ono staro cebe.Branka i Nada ogrnule se,onako sestrinski,zajedno.Milanu duks,Zoranu majica i one moje druge farmerke,njegovoj Vesni neka moja stara kosulja...

Osetili smo da je odozdo nesto udarilo.Mozda neki panjic.Ali samo malo.Neki tup zvuk.Nista.Tek posle desetak minuta videli smo da je dno korita camca puno vode.Uzeli smo neku kofu i poceli da izbacujemo vodu.Na smenu.Dvoje po dvoje.Bilo je svima jasno da se nesto dole provalilo.

Sve ono sto smo se sacuvali od kise,u prvom naletu,otislo je za sekundu napolju.Voda se slivala po nama.Udarala silno u lice.Vetar otkidao usi.

A sto grmi!Samo sevne,pa kad udari!Kao topovi sa Navarona!Tuce po vrhovima topola,udara u vodu.

Sve kao u najgorem kosmarnom snu.Posle sat vremena zakljucimo da nismo odmakli ni dva kilometra uzvodno.Nije se moglo vise.A voda samo nadire.Morali smo da stanemo.Pristajemo uz obalu.Bojimo se - potopicemo se nacisto.Dzaba sto je brod nepotopiv,kada je nivo vode u koritu vec 6o santimetara.

 Oluja ne posustaje.Udara u grudi dok izlazimo iz camca.U olujnim udarima vetra lete kese i ono sto je ostalo od hrane.Vrata kabine ostaju da landaraju i besno lupaju na onoj vetrustini.Nismo uspeli da ih zatvorimo.Cole pokusava da skine motor.Onaj Tomos 4.

- Sta ce ti motor,covece!Ni ovako ne mozemo da stojimo i hodamo,a kamo li sa motorom u rukama!

Bojao se da ce neko da nam ukrade motor,kada prodje sva ova gungula.Jer,svima je jasno da je svaka dalja plovidba ovim camcem nemoguca.Camac ostaje tu do daljeg.

Dok smo jos na obali,vicemo iz sveg glasa,unezverenio masemo prema teskim barzama koje se sklanjaju u zavetrinu.Po neki mornar u kisnoj kabanici nam kao otpozdravlja.Mase i on nama.Ali mi zovemo u pomoc!

Uzalud!

Ulazimo u sumu.Grane nas sibaju u lice.Kao da nas odvracaju.Trista metara dalje grom udara u neko drvo.Grana se cepa i strovaljuje dole.Sve susti i puca.Krupne kapi kise uranjaju u nasa tela.Sa svih strana!Zemlja se pretvorila u kaljugu.Bose noge gacaju po blatu.

Zacudo,cujemo zvuke nekog silnog saobracaja.Kao da je auto-put odmah tu,na deset,dvadeset metara,iza sume.To nas malo utesi.Cim izbijemo na drum,neko ce nas vec pokupiti.Samo ce biti problem sa onim motorom ,koji Cole tegli u rukama.No,resicemo i to.

Idem prvi.Nema nikakve staze.Imam onu pilotsku jaknu.Zakopcanu da me siblje ne izranjavi po golim grudima.Rastinje gusto.Gotovo neprobojno.Pomislim - kako bi mi dobro dosla maceta.Jer ovo sto probijam nije nista drugo do prava pravcata dzungla.Sa visokih stabala vise nekakve lijane.Kao u filmu o Tarzanu.Sve se to isprepletalo,uvezalo,zbilo....U neprobojni zid.

Ali,ipak,nekako napredujemo,jer zvuci automobila postaju sve jasniji.Hrabri nas pomisao da cemo ih ugledati svaki cas.No,sto dublje ulazimo u sumu,postaje sve jasnije da nema ni automobila,ni puta,da to samo reka odnekud prenosi zvuke, koji se stvaraju ko zna gde.Verovatno tamo preko reke,u Visnjici.

Ne znam koliko je bilo sati kada se smrklo.Kada ste na bojnom polju,ne gledate u sat.A sat niko nije  ni imao.Pa,posli smo na kupanje!

Odjednom,shvatamo da ne mozemo ni pravo,ni levo,ni desno.Samo nazad.Kud sad da se vracamo?!Ispred je neka ogromna bara,levo i desno silna trula oborena stabla.Kao da se tu odigrala neka teska bitka.A i da prodjemo levo i desno,idemo paralelno sa rekom,to nam ne znaci nista.U dubini,posle ove sume,mora da je neko naselje,bar jedna kuca.A meni se cini da bi tu morala biti Krnjaca.

Vrteli smo se tu jedno sat i po.Na nekoliko mesta zagazio sam u tu baru.Da proverim dubinu.Dno je bilo bas klizavo,muljevito.U onom silnom mraku i strah postaje sve veci.Ko zna sta sve ima u toj barustini?!Zmija ima sigurno.

Postaje nam jasno da nemamo kud.Nista se ne vidi pred nama.A kisa,a munje,a gromovi....To samo udara,kao iz nekog automatskog topa,koji je neko namerno uperio bas ka nama!Kakav top - tuce kao haubica!

Toliko je bilo strasno,da mi nije palo na pamet ni da se pomolim Bogu.Cak ni da ga opsujem.Nije bilo vremena!

Sta cemo.Stojimo u mestu.Potoci se slivaju niz nas.Sve na nama mokro.Cini mi se najvise ona moja nepromociva pilotska jakna.Americka.Uvalili im Kinezi!Jos onda,ej!Svima je strasno hladno.Sta cu,skidam tu moju jaknu i ogrnem Radu.Ona sva drhti.Usne joj pomodrele.Ruke hladne.Cini mi se da unutrasnjost moje jakne i nije tako mokra.U svakom slucaju,onaj rajsferslus zadrzace nesto topline njenog tela.

Da li imamo sibicu?Da upalimo vatru.Imamo,naravno.Palili smo rostilj.Sibica,ona kockasta,5o komada drvaca...Milan je vadi iz dzepa sortsa.Ona mokra,skroz.Kutija se sva izoblicila,postala gnjecava.Fosfor na vrhu svakog palidrvca kao kapi kise.Sve neupotrebljivo.Moze samo da se baci.

Zoran se pobunio - Ne bacaj!Moramo da ih osusimo!Moze da zatreba.

Gde da ih susis,crnjane,kad ovde nista nije suvo?Jedina rec koja odgovara svemu ovome u cemu smo jeste - potop!Ali,nista nas ne kosta ni da ga poslusamo.Ne bacamo.On ih uzima.

Stojimo.Stojimo.I stojimo.I ispod drveta.Pa sta bude.Da sednes,nemas gde.Sem u blato.Noge nas bole.Drhtimo svi,kao u transu..Oluja i dalje besni!

U jednom trenutku,posle kratkotrajnog zatisja,samo je proletela modra munja.Zviz!Pa kad je udarilo!Bas u drvo desno od nas.zasvetlelo je na sve strane.Obnevideli smo u sekundi.Popadali u blato.

Ne znam koliko je vremena proslo kada smo poceli da se pridizemo.Jedan po jedan.Svi osim Zorana!

Mene sve boli.Svaka koska.Zale se i ostali.Na vrat,glavu.Ledja.Ali,dobro je,zivi smo.Samo Zoran lezi nepomicno.Vidljivost nikakva,ali toliko vidimo.Osecamo.Vec smo se pretvorili u zveri!

- Ubio ga grom!Mrtav je!Poce da jeca njegova devojka Vesna.Kukuuuu!

Lelek se razleze sumom,mesa sa grmljavinom.Na trenutak ucini ti se kao da neko peva,a ne zapeva.Niko ne sme da mu se priblizi.Sta da radimo?

Kroz glavu mi prolete da je jedan moj rodjak,decko zlatne kose,koji i jeste sav bio kao od zlata,mali Velja,nastradao na planini Tari.Kosili su neku livadu,kad je,bukvalno, iz vedra neba udario grom.Sevnulo je,cuo se prasak,tutnjava...Bas kao i sada.A onda se sva ona silna energija groma sa vrha smrce,njenom granom,spustila do mog Velje.Udarila ga je po sred grudi!

Secam se da je njegova majka,Gina,koja je bila tu,kraj njega,govorila da su ga odmah zakopali celog u zemlju,da zemlja iz tela izvuce svu onu energiju.Da ga spasu.Ali,bilo je uzalud.Sav je poplaveo.A ono njegovo plavo oko,zauvek se ugasilo.

Kao omadjijan prilazim Zoranu.Ubedjen da od njega nema nista.Pocinjem rukama da grabim blato i da ga pokrivam njim.Svi drugi u cudu.Prisli i gledaju sta radim.Nemaju snage nista da kazu.Jedno po jedno spustaju se na kolena,zahvataju ono blato i rade sto i ja.Posle dvadesetak minuta,Zoran se ne vidi.Kao da smo ga sahranili.Ostavili smo mu samo dva mala otvora kod nozdrva.Da moze da dise.Ako prodise!

Umorni,ocajni,slomljeni,tuzni,sada vec sedimo u onom blatu.Promrzli,gladni.Jadni.Nije nam ni do cega.posebno sada kada smo i Zorana izgubili.

Secam se kako smo,kao srednjoskolci cekali sportski dan u Kosutnjaku.Kad u sportski centar dodju predstavnici svih gimnazija.On i ja idemo u isti razred.Sedimo u istoj klupi.Zoran je bio rodjeni sprinter.sampion.Krive noge,snazni misici,kada trci kao da poskakuje.Ali brz.Uvek najbrzi.Prirodni talenat za atletiku.Kosa mu trsava,onako kao u Ajnstajna.On i jeste neki Ajnstajn!Matematika,nacrtna geometrija i sve slicno za njega je nista.Na pismenom iz matematike svaki zadatak radio je bar na dva nacina.Kreten!Ja nisam znao ni na jedan.

Sta da kazemo njegovim roditeljima?Dobro ih znam.Jednom smo zajedno letovali u nekom kampu u Mamaji,u Rumuniji,na Crnom moru.Poveli mene,da budem sa Zoranom u satoru,jer je ovaj ponekad znao da mesecari.Da pripazim na njega.Jer sa roditeljima nije hteo u isti sator.

Bilo je,valjda,oko jedan posle ponoci, kada je sva ona silna tutnjavava i lomljava utihnula.Sve se zaustavilo kao pritiskom prsta na prekidac.Samo je suma tiho stenjala.A onda je i Zoran iznenada dosao sebi!

Iz onog nabacanog blata,iz one grozne gomile,samo je izronila njegova ruka i dodirnula Branku.Ova je vrisnula.Poskocila.Njen vrisak prenuo nas je iz nekog omamljujuceg bunila.

Zaista,on se vratio.Brzo smo ga oslobodili.Pridigli.Bio je sav kaljav.U onom mraku nista od njega takvog i nismo mogli da vidimo.Ne govori.Ne moze da govori.A mi ga grlimo.Ljubimo!Boze,nikada mi ne bi palo napamet da cu to raditi!

Mislim u sebi - Ma neka i ostane mutav,samo da je ziv!Kako bih na oci tetka Nataliji i cika Bori?!Ideja o izlretu bila je moja.

U jednom trenutku pruza ruku prema nama.Saka stegnuta u pesnicu.Otvara je.U saci ona kutija sibica.Uzimam je,opipam...A ona suva.I svako drvce u njoj suvo!Kao barut.Grom je osusio!Da covek ne poveruje.

Probam da kresnem jednu.Iz nekoliko puta - uspeva.Tanak plamicak konacno unosi malo svetlosti u nase zivote!Razjurili smo se okolo,skupljamo granje,za vatru.Naravno,nista nije suvo,ali imamo punu kutiju suvih sibica.Upalicemo vatru vec nekako.

To tako bas i nije moglo.A bili smo uporni.Ostalo nam je jos samo pet sibica.A onda Cole se setio svog motora.Mora da u njemu,u karburatoru, ima bar malo benzina koji nije sagoreo.Mora!I jeste bilo.Kako ga je isisao,nemam pojma.Ali je sa to malo benzina u ustima poprskao ono granje.Kresnuli smo sibicu,prineli mokrom drvcetu,na kome su bile kapi benzina, i vatra je planula!

Konacno!

Okupili smo se oko vatre,kao na logorovanju.Grejemo dlanove,vrhove promrzlih prstiju.Toplina prija.Ona vlazna odeca na nama pocinje da isparava.Po nesto od nje skidamo sa sebe,vesamo na grane,prinosimo vatri,susimo....

Ne smem nista da pitam Radu.Ni da li je nesto boli.Ni da li oseca bebu u stomaku.Ritne li se koji put.samo,pokatkad?Zagrlim je,prislonim dlan na njen stomak i cekam.Cekam bilo kakav znak.Ali nicega nema.Da li je beba ziva?

- Sta ako je beba mrtva od sve one hladnoce.Zbog Radinih bosih nogu.Slabe i mokre garderobe.Sta ako u ovoj nedodjiji,u svom ovom beznadju,krene spontani.Izgubicu i nju!

Svasta mi se vrzma po glavi.Sve nervozniji su i drugi.Sto je toplije,strah postaje slabiji,ali napetost raste.

Vatra obasjava nasa blatnjava lica.Svi kao da smo naprasno ostarili.I kosa nam blatnjava,ulepljena,pa kao da smo posedeli,ili ocelavili.Izgledamo bas kao da nas je poplava izbacila!Papuce,patike,cipele okacene na, u zemlju pobodene,kocice suse se kraj vatre.Sve se to izvitoperilo.Ninasta ne lici.A trebace nam za kasnije.Kad svane.Kad konacno krenemo kuci...

Nada i Branka su sestre.Bas i ne lice.Jedna crnka,druga plava.Ali obe lepe.Bar su takve bile pre ovog nevremena.Visoke.Svuda idu zajedno.Milan se zabavlja sa Nadom,vec dve godine.Vesna je Zoranova devojka.Branka i Cole su singl.Ali,izgledalo je kao da bi medju njima nesto moglo da bude.Da ona nije previse stidljiva,a on pomalo sonjav,mozda bi i bilo.

Svi smo tu negde,po 23,24 godine.Samo smo Rada i ja braku.Vencali se sa po 22 i po.Sada cekamo bebu.Ali,kako je krenulo....Ne daj,Boze!

Pocelo je da svanjava.Od svog onog silnog isparenja,valjda,zemlju i sumu pritisla gusta magla.Zgrariste ogromno.Pepela koliko hoces.Kao da je izgorelo pola sume.Ali dobro je,svi smo suvi.Suva je i odeca na nama.Jedna caplja,koja kao da je doletela iz Felinijevih filmova, lenjo se,uz krik,pridize i uzlece.Klap,klap,klaparaju njena krila...Valjda se prepala od nas,onakvih.

Kroz maglu, ipak razaznajemo da je bara ogromna,ali duguljasta,uska.Levo i desno ima da se ide ihihi,a preko je blizu - desetak metara.Valjda voda nije duboka?Jer moramo kroz nju.Ponovo cujemo zvuk automobilskih motora i kamiona.Mora da je put,ipak,tu negde.Osvrcemo se po sumi.Ona i dalje kao avetinja.Ma,prava prasuma.Na samo pet kilometara od Beograda!

Opet idem prvi.U proboj fronta!Cak pevusim onu poznatu poskocicu - Kad je frka,hajde Djuka,kad jebete,Djuku ne zovete!Ostali zamnom u koloni,jedan po jedan.Dok pevusim,neko me pesniciom udara u ledja.Rada.

Ulazim u vodu.Do kolena mi,pa do struka.Na kraju moradoh da zaplivam.Tako i svi ostali.Dzaba smo se celu noc susili!A sto smo se odimili,kao dimljeni losos!

Opet smo gola voda!

Izlazimo iz te bare i ,konacno, ugledasmo puteljak.Otud,nama u susret,idu dva ribolovca.Poranili.Kad pridjose,jedan od njih upita nas,kao da smo mi sasvim normalni,mislim,u normalnom stanju - Jel' ima sta,jel' grize?

Pomislim u sebi - Ma,ako te ugrizem covece,ima da zaboravis na ribolov za sva vremena!

Ipak je tu bila Krnjaca.To su njeni ritovi.I barustine.Srecom,cim izadjosmo iz sume,ugledasmo put.Kaldrmu.I autobusku stanicu.Ka Beogradu.Tek je pola sest.To nam kaze jedan od onih koji na stanici cekaju autobus.Gledaju nas onako, belo.

Kao da znaju da idemo bas sa Bele stene!

Da nije, bas zbog takvih kao sto smo sada mi, ta Bela stena i dobila ime,sinu mi odjednom.Tamo,na obali,niceg belog i stenovitog nije ni bilo.

I tako,stigao je autobus.Zeleni.GSP.Mi smo se svercovali,jer nismo nista imali kod sebe.Ni markicu,ni para za karte.A vozacu je,valjda,bilo ispod casti da razgovara sa nama,takvima!

Sva sreca,Coletova kuca je odmah tu kada se predje Pancevacki most.U Ulici Carlija Caplina.To je bio,konacno,nas Dom spasa.Kada nas je ugledala,njegova majka Dragica,briznula je u plac!

Naravno,roditelji su nas vec sve bili ozalili i prezalili.Dva napustena automobila zatekli su na obali kod Veslackog kluba Crvena Zvezda.Od camca ni traga.Od nas ni glasa.Policiju je bilo bas briga - oni dizu uzbunu tek posle 48 sati.I tako redom....

Moram da vam otkrijem i zasto se nepotopivi camac onako napunio vodom.Posle nekoliko dana,kada smo ga prevukli u marinu i izvukli na obalu,sve je bilo jasno.Cuvenim majstorima je u prednjem delu,ispod pramca,dok su gradili camac,zafalilo parce drveta,dugacko pola metra,a siroko desetak santimetara.Umesto da uzmu kuvanu bukovinu,od koje je bilo celo korito,stavili su neko drugo,slabije drvo.Ono je,u vodi,brzo istrulilo.Bio je potreban samo mali udar odozdo,da daska pukne.To se,upravo,i dogodilo.Mora da smo naisli na neki panj.

- Tata,bice bata!Djole! - radosno mi saopstava preko telefona moja starija kcerka Dunja.Rodila se cetiri meseca posle one havarije na Dunavu...Ne smem ni sada da pomislim sta je sve moglo da se dogodi!One noci.

Strasno!

Srecom,zivot ide dalje!

Neka se srecno zatvori jos jedan krug.Dace Bog!

Samo ponekad i njemu,Bogu,treba pomoci!