ISPRICAVANJE

Naravno da se cesto pitam - da li ikome trebaju ove moje price.Pa,cak i meni.Ja ih sve,ionako,znam.Nosim ih u sebi.Neke vec prilicno dugo.Verovatno da bi pravi odgovor bio da bi se moglo i bez njih.Eh,i te kako!

Pitam se,takodje,sta je veliki Ernest Hemingvej ( ni manje ni vise! ) pomislio kada je zavrsio onu njegovu cuvenu pricu ‘Starac i more'.Da li je znao da je to prica koja ce se pricati,prepricavati i dopricavati odatle do vecnosti?Ili Markes,kada je stavio tacku na neku od svojih storija.

Daleko sam ja od takvih svetlih svetskih primera.I nemojte da pomislite svasta.Od svojih prica ne ocekujem nista.Pisem ih ovde,u Potpalublju,gotovo svaki dan po jednu.Mozda se neka i otme mom ukupnom spisateljskom umecu i nadahnucu i postane dobra.Pa ispliva na Palubu.

Mozda otuda i ovoliki moji pokusaji.Samo zbog te tanusne nade.Da ce moja prica promoliti glavu i doci do malo vise vazduha!

U Potpalublju uglavnom je mracno.Tek poneko sa upaljenom bakljom lucevinom zaviri dole,da nas sve,Potpalubljane, za trenutak osvetli.Ali samo malo.Pa se vrati gore.Na Palubu.

Spusta teski poklopac za sobom,i mi svi ostajemo i dalje dole,kao zatoceni.

Moj nick je aguero,po jednom mladom argentinskom fudbaleru,Serhiu,a nekada omiljeni fudbaler bio mi je kapiten italijanske reprezentacije Djani Rivera.Taj je igrao pre sto godina!

Kada se sve to uzme u obzir,u najboljem slucaju,a po sopstvenoj zelji,mogao bih ove svoje price da potpisujen kao Ernesto Aguero Rivera Mrakes.Ili skraceno,Ernesto Mrakes.A najkrace E.Mrak Es.Bas!

To zbog izdavaca,da ne zvocaju previse zbog predugog imena,ili,ne daj Boze,da odustanu od stampanja zbirke ovih prica u milionskim tirazima.

Dobro,sad,mnogi umetnici otkaceni su skroz,pa sto i ja ne bih bio,malo.Ako vam se bas smeje,o.k.,samo napred.Bolje da se vi sami smejete nego da ja moram da napisem neku smesnu pricu, da bih vas nasmejao.Evo,i ja se zacenih od smeha!A odavno se nisam smejao.Ja,koji obozavam da se smejem.

Uostalom,mogu da se zovem kako god hocu.Kad od mene ionako nece biti nista!

Tako da nema razloga da se nervirate.Ili da vam bude krivo.

Evo,na primer,sada jedne price ( u pripremi ) o jednoj strasnoj noci.Na Dunavu.Ja nemam ovde more ili okean,kao sto je to bilo u Hemingvejevom slucaju.Nema ovde,u toj mojoj reci,strasnih sabljarki i drugih nemani.Tek po neki brkati som.Nema ni morskih i prekookeanskih brodova.Samo nekakvi tegljaci,guraci i recne barze sa sljunkom i peskom...

Ne,necu da kazem da je njemu bilo lakse.Samo,on je tamo na raspolaganju imao takav kolorit da i nije morao da se trudi da nesto izmislja ili da ti nesto preprica.Dovoljno je bilo da primakne hoklicu kraj sebe,da ti mahne rukom da mu pridjes,upre prstom u more i  daljinu i kaze:"Sedi i samo gledaj!"

Pa bi I to bilo dovoljno da mu se divis.Tom Hemingveju.

Ovde je sve sivo.I nebo,i putevi,i vazduh,i reke.Siva je cak i plava boja.Malo sutra je Dunav ‘plavi'.To moze samo u pesmama,kada se pesnik upusti u pesnicko preterivanje!

Ja jednom sedim u blizini Pancevackog mosta,na levoj obali tog kobajagi plavog Dunava.Naidje neki tip,ja primaknem nekakvu stolicu,pozovem ga da pridje i sedne pored mene.I kazem mu : "Sedi i samo gledaj!.On,covek sta ce,a ionako bio je dokon,seo i tek sto se zagledao u namreskanu povrsinu vode,kad cujes samo - Buc!

Opet se neko bacio sa mosta!Ali onako prosto - ploc!

Ubrzo dosla policija i pokvarila tu nasu panoramsku idilu!

Znam da ste odmah pomislili da sam toliko neinventivan da uopste nisam skapirao da je bas taj skok nekog nesrecnika odlicna tema za mene.Za neku moju novu pricu.

Vidite,to mozda jeste odlicna tema za neki roman,ako je osoba koja se dala samoubiti skokom sa zardjalog Pancevackog mosta, bila neka moderna Ana Karenjina,ili pak Gaj Rici, koji je pateci za Madonom, resio da se resi svih muka, pa dotrcao do Beograda, da ovde okonca svoj bedni zivot.Bas zato sto cuvena svetska diva nikada nije odrzala svoj preskupi koncert u nasem gradu!

Ali,sve su to neki nasi nesrecnici!Takvih je bilo mnogo i u komunizmu,a danas,u ovoj nasoj demokratiji,ima ih jos vise.

Toliko su bili trapavi u zivotu, da im ni ti skokovi nisu bas stilski!Nema sarma,nema elegancije.Cak ni strpljenja.Brzo preskoce ogradu i hopa!Nema ono,pogled levo,pogled desno,smesak za publiku,junacki krik...

Jedan je bio nas zemljak Dzoni Vajsmiler!

Ovi bi  samo da se sto pre smandrljaju dole.Pa padaju kao kamen.

Toliko cesto djipaju sa tog, i svih drugih mostova, da bih mogao da napisem koliko god ti dusa iste takvih prica.Ustvari,mogao bih samo da stancujem sablon pricu i naknadno ubacujem imena samoubica.I imena mostova.

Medju svim tim tipovima koji se vrzmaju oko Pancevackog mosta,meni je najzanimljiviji onaj ribar Renato,koji stalno pokusava da ih spase kad bucnu u reku.Vise puta u tome je i uspeo.Ali niko nije hteo odmah da ponovi skok!Posle neuspelog pokusaja da sami sebi oduzmu zivot,kaze Renato,te njegove samoubice naprasno zavole zivot!Zasto je to tako,valjda znaju strucnjaci za (mo)mentalno  zdravlje!

Ta moja nova prica,elem,prolazi ispod tog Renatovog mosta,ali pocinje tamo negde na Adi Ciganliji,kod veslackog kluba ‘Crvena Zvezda'.

Pocinjem da je ispisujem bas danas,u casu kada mi je moja starija kcerka,koja je u petom mesecu trudnoce,javila telefonom da je upravo bila na ultrazvuku i da ce roditi decaka.Videcete kakve to veze ima sa necim sto se dogodilo na Dunavu pre puno,puno godina...

No,krenimo redom.