Tri puta sam video Rasima

Sve svoje letnje raspuste detinjstva proveo sam na selu igrajući se sa romskom decom. Kuća mog ujaka, to jest, rodna kuća moje majke je poslednja u selu i iza nje se pruža fascinantan primer arhitekture romskog naselja. U istom nizu nalazi se i kuća seoske učiteljice Milje, majke Ivana Ivanovića, književnika (Arizani, Crveni kralj...) i ex pomoćnika ministra kulture Srbije. Čuvanje malog Ivana bitno je uticalo na moju majku da dobijem istovetno ime, uprkos asocijativnih imena vezanih za Božić kao moj datum rođenja.
Svakog leta moja braća od ujaka bi me ponosno pokazivali Romima nudeći im privilegiju da se igraju sa gradskim detetom, sprovodeći svojevrsnu audiciju za igre partizana i Nemaca, u rasponu od Valtera do Mirka i Slavka. Uslov da uđu u ujakovo dvorište je bio samo jedan - da budu Nemci! Nagaravljeni "zli momci" predvođeni Stojanom zvanim Dudi, sinom lokalnog kovača, najboljim đakom seoske škole, rado su pristajali da ih ručno pravljenim automatima ustrelimo duž štala i ambara ujakovog gazdinstva.
Pri tom, ujaku, koji je mladost i ratne godine proveo u četnicima pod komandom oca Ivana Ivanovića, inače visokog oficira jugoslovenske vojske, nije smetalo što toliko veličamo partizane. Četnička prošlost mu je oproštena zbog mladosti i naporno je radio u dalekom Nišu poslove dizanja krovova u nadi da će steći penziju i prestati da putuje svakog vikenda od Niša do sela. Tužno je gledao kako njegove brojne komšije primaju nacionalnu prvoboračku penziju stečenu sa dva svedoka.
Ako bi se ko od "Nemaca" usprotivio ovom vidu rasizma, braća od ujaka su nerado prelazila na drugu igru kuboja i indijanaca. Dudi i drugari su više voleli uloge Indijanaca jer nikada nisu čuli da su indijanci počinili neko zlo našem narodu. A i ujaku se to više sviđalo pa nam je pomagao da napravimo vinčesterke, koplja, koltove i lukove i strele. Ćurke iz romskih dvorišta su tih dana naprasno ostajale bez pera u korist Džeronima, Bika koji sedi i naravno - Vinetua. Bledoliki bi po običaju pobili sve Indijance, a onda bi zajedno išli na reku da hvatamo ribe golim rukama a popodne na fudbalsko igralište Uveče smo ujakovo dvorište zamenjivali romskim kućama. Kuće često nisu imale ispravne prozore i vrata, ali su imale "njegovo veličanstvo televizor". Upijajli smo replike što Bate Živojinovića, što Džona Vejna i ponavljali ih sutra u igri. Jedan od prvih vlasnika televizora bio je Rasim - lokalni šeret i švaler sa grlatim glasom i brkovima. Zvao me je ujkino, aludirajući na moj taman ten. Često nam je kvario igru zastajući svojom zapregom i odvlačeći "svoja dva Indijanca".
Krajem leta smo ostali bez poglavice. Oženili su Dudija i sprečili ga da završi sa odličnim uspehom osnovnu školu. Dudi više nije pristajao da se igra sa nama - čekale su ga neke druge igre. Ja sam osećao krivicu zašto Dudi bar neki put nije bio partizan ili kauboj, jer bi mu pobednički duh pomogao da se odupre volji svog oca. Mada je ovaj uvek nosio ogromnu macolu i mrko gledao.
Dudija sam retko viđao narednih godina. Rasim me grlato pozdravljao vozeći sve više i više žena i dece svojom zapregom.
A moj dragi ujak je uredno svakog vikenda bacao kroz prozor autobusa čokoladu sa slikom planinskih cvetova prolazeći pored moje kuće ka selu. Tačno u 17 i 10 ja bih je uhvatio u letu.
Šabana Bajramovića sam 1997. u lokalnoj kafani ubedio da treba da nastupi na Nišvillle jazz festivalu. Kasnije na još par festivala i prvom dočeku srpske nove godine u Nišu. Još tada sam tražio od gradskih otaca da mu dodele penziju, a kasnije i od Ministarstva kulture, preporučujući ga kolegama menadžerima i novinarima. Ja lično nikada nisam uzeo ni jedan procenat od honorara za Šabanove nastupe kojima sam posredovao, bilo u Bugarskoj, bilo u Srbiji. U Nišville radiju Šabana su svi podjednako obožavali: Magični Ćira je o njemu pisao sa pijetetom najčešće ga stavljajući ispred Net King Kola, Rista Hedonista smarao Nišvilsko slušateljstvo njegovim nastupima na festivalu, a Suzie Quatro Stagione sekla vene dok je njen sin na Šabanovoj sahrani izjavio da ovako neće plakati ni za rođenim ocem. Nišville jazz festival dodelio mu je nagradu za životno delo i njegovim imenom nazvao najveću nagradu festivala. Ali penziju Nišvillle nije uspeo da mu izdejstvuje. Ni običnu ni nacionalnu, iako je moduse više puta zvanično predlagao.
Tih godina je počela Dekada Roma.
Onda se pojavio Rasim Ljajić PRVI PUT. Doneo je jednokratnu pomoć Ministarstva bolesnom Šabanu i obećao svim biračima da će se ubuduće brinuti o Romima.
Nedugo zatim Šaban je umro i Rasim Ljajić je došao DRUGI PUT. Birača je na Šabanovoj sahrani bilo začuđujuće malo. Održao je adekvatan govor ali penziju nije pominjao.
Uzalud sam očekivao da ću Rasima nakon šest meseci videti TREĆI PUT na koncertu "Prijatelji Šabanu" u Sava Centru koji je iniciralo Ministarstvo kulture, pod pokroviteljstvom predsednika Republike i u izvršnoj produkciji Nišville jazz festivala.
Koncert nije bio humanitarnog karaktera već posvećen poštovanju lika i dela istinskog umetnika, pevača i kompzitora. Prihodi koncerta bili su daleko manji od rashoda. RTS je sutradan preneo ceo tok koncerta prepunog emocija i dobre atmosfere. Hvalospevio su nas uverili da smo uradili pravu stvar.
A onda su nagrnule ružne i primitivne strasti značajnije i od samog Šabana: Da li je bend "Crne Mambe" zaista bivši Šabanov prateći bend raspravljalo se i pesnicama u prisustvu novinara, a romska dečica koja su simbolično sa bine pozdravila publiku u društvu ministra kulture, naprasno su osumnjičena da se lažno predstavljaju kao Šabanove unuke. Uz pomoć lokalnog novinara izmišljeno je čak i da je njihov otac bio na bini uz ministra iako se to na TV snimku nigde ne vidi. Šabanova porodica je to zdušno potencirala, kako novinaru, tako i treći put pristiglom Rasimu Ljajiću.
Rasim je ovaj put čvrsto obećao da je pronašao toplu vodu i da je moguće jednokratnom uplatom doprinosa od strane njegovog Ministarstva i grada Niša obezbediti porodičnu penziju Šabanovoj udovici. Nije prethodnih godina čuo ni delić kampanje koju je Nišville uz pomoć niških novinara vodio za dodelu iste penzije (oko 150 evra) kao preduslov za dobijanje značajnije nacionalne penzije (oko 700 evra).
Rasim je novinarima autoritativno poručio da će ispitati zašto porodica nije dobila ni dinara od koncerta "Prijatelji Šabanu" i da niko nema prava da se poigrava imenom i likom velikog Šabana i to "u situaciji kada njegova udovica nema od čega da živi". Birači su klimali glavom. A i druga udovica Šabana Bajramovića se ponadala penziji samo da upozna pomentugog novinara da i o njoj napiše tekst pre nego to se završi ostavinska rasprava.
Drugi novinari su se dali u potragu i za trećom ženom iz Vojvodine i studentom - jedinim muškim naslednikom Šabana.
Urbana legenda o Šabanu je rasla iz dana u dan u najboljoj romskoj tradiciji.
Nišville je poručio Rasimu Ljajići da bi ga birači više cenili kada bi svoj autoritet usmerio ka SOKOJ-u radi isplate mesečnih autorskih tantijema u iznosu od minimum 100.000 dinara Šabanovim naslednicima za svakodnevna RRA emitovanja njegovih pesama.
Nišville je, sluđen sledom događaja, izgubio volju da ponovi koncert "Prijatelji Šabanu" u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju i Sofiji, uprkos pozivima iz tih gradova.
Moj ujak je ipak dobio nacionalnu penziju za pripadnost četničkom pokretu, a da nije znao kom ministru duguje zahvalnost. Pre mesec dana je umro i ja sam mu uredno ostavio čokoladu na grobu.
Tada sam posle 30 godina ponovo sreo poglavicu Dudija. Gotovo nepromenjen u srećnom braku sa četvrtom ženom postao je najbogatiji prerađivač pečuraka investirajući u električne sušare koje su bitno izmenile arhitekturu romskog naselja. Mojoj griži savesti sa početka priče nije bilo mesta. Gubitničke uloge dale su suprotan efekat. Redovno uplaćuje doprinose za penziju pa će sve žene i decu obezbediti i bez pomoći Rasima Lajića.