Misija „Prosvetljenje”

Ovih dana je hladno, tako hladno da se čini da nam se približava ledeno doba, ili nam je već došlo, ali mnogi od nas nisu toga svesni.

            Neki govore da je do „ledenog doba“ došlo zbog drastičnih promena atmosferskih uslova, drugi misle da nam je stiglo zbog gasova i prašine Sunčevog sistema i promena u svemiru, a neki, opet, smatraju da je problem u/na samoj Zemlji! Groteska. Apsurd. Ironija. Sarkazam!

Jedini razlog zbog koga danas živimo nešto nalik životu smo mi, ljudi. Zapravo, oni, oni koji još uvek cupkaju u pleistocenu[1] ni ne pomišljajući da zamole nekog da učini nešto kako bi i oni stigli do holocena. Kao da ih to ne zanima. Potpuno su ravnodušni. Oni žive monotonim životima, istesso tempo[2].

Svaki pokušaj da se pomenuti izvuku iz ledenog ambisa uzaludan je jer se pri samoj pomeni progresa, reči napred, batrgaju i viču. Trebalo bi da je suprotno, da zahtevaju i mole za izbavljenje kad to već ne mogu sami da urade, ali... Uvek postoji prokleto ali! Tako je to ovde.

Njima nedostaje nepresušni izvor samopouzdanja i spremnosti da se istražuje, ostvaruje, ispunjava i zamoli za pomoć. Sopstvena satisfakcija, kreativno ispunjenje, profesionalni uspeh – sve to čeka da postane deo njihovog života, ali će se, definitivno, načekati.

I sam sam jedno vreme živeo u stanju slepe malodušnosti i obeshrabrenosti dok nisam shvatio da treba da počnem da tražim i zaradim ono što želim. Živeo sam u ubeđenju da nikoga ne bi trebalo da opsedam svojim idejama, da nikome ne treba da budem „na smetnji“, da se ne namećem i ne ističem, ne oduzimam tuđe, dragoceno vreme i, hmm, ne budem „davež“.

A samo je trebalo da pitam, naravno, prave osobe (do kojih je uvek teško doći, ali se može)! Bilo je tako očito da o tome nikad nisam čak ni pomislio. Jednostavno se toga nisam dosetio. Onda je usledio period dugog preispitivanja: ZAŠTO?  Evo nas! Setio sam se situacije u kojoj mi je bila preko potrebna pomoć, a ja sam se, zamislite, uplašio da je zatražim. Hteo sam da zamolim profesora da ponovi godine vladavine nekog poljskog anonimusa, ali sam se plašio da će pomisliti da sam glup ili, još gore, da ne pratim njegova predavanja; želeo sam da zamolim jednu školsku poznanicu da me poduči sviranju bubnjeva, ali sam se palšio da neću brzo naučiti i da će se, pritom, ona naljutiti na mene jer se ne trudim dovoljno...

Potom sam shvatio da nije sve u najprestižnijim, najskupocenijim, naizgled najlepšim, a ustvari beznačajnim stvarima i počeo da se zadovoljavam sitnicama koje sam mogao da priuštim sebi.

Mnogi od kojih sam, pak, zatražio pomoć, bili su grubi i nepristupačni, rezervisani nihilisti i skeptici. Nisu verovali da dete iz provincije čiji roditelji ne rade u inostranstvu ili nisu skorojevićki tajkuni može da učini bilo šta za sebe ili zajednicu. Ali, „jaki zubi i tvrd orah slome“. Ja ga još nisam slomio, ali počeo je da puca.

Kao što ovaj orah puca, tako može da pukne i led kojim smo okovani. Ali morali bismo da se oslobodimo okova neznanja, dakle, moramo da pitamo, da tražimo i da se toga  ne stidimo ili plašimo. Moramo se osloboditi predrasuda i stereotipa, pogrešnih, neosnovanih stavova. Niko nije kriv što je rođen tada ili tamo negde, niti to mora da ima veze s njim i njegovim stavovima. Sledeće na čemu bi generalno, kao nacija, trebalo da poradimo i učinimo ga fleksibilnijim jeste ponos i prkos koji često blokiraju naše umove i doprinose nerazumevanju i negiranju, ali najvažnije što treba da imamo u sebi je samopoštovanje i vera u sebe, kao i odmerenost i nepristrasnost. Samo tako možemo da učinimo da ledeno doba „prođe“, da svet postane mnogo prijatnije mesto za življenje. Samo tako možemo da ostvarimo snove, u takvom svetu – ne pod ledenim rešetkama, ne u hladnim, čeličnim lancima!

Kada kažem da je moguće promeniti čitav režim upravljanja i rukovođenja, svi me gledaju kao jadni, beznadežni slučaj, kao Don-Kihota. Teši me to što 3D[3] u meni konstantno ponavlja da ti ljudi neće preživeti ledeno doba u kojem smo sada, smrznuće se, sklupčati, kao što se desilo sa njihovim vidicima i idejam, a MI ćemo preživeti! Mi koji volimo život u šarenoj haljini, sa tufnastim šeširom, pomalo kitnjast, ali veseo, lep i aktivan, bićemo lideri novog sveta.

„Učite druge ljubavi jer to je ono od čega smo sazdani“, poručuje Džampolski. Mi, misionari slobodoumnosti i osmeha, imamo dužnost da širimo ovu ideju iako su ljudi konzervativni, hladni, „usko“ informisani, ne mogu da se suoče sa već izmenjenim, modifikovanim stvarima, a kamoli sa neminovnim promenama koje slede. Ali mi ne prestajemo da savesno i s ljubavlju obavljamo našu misiju.

A onda se zapitam – zašto je tako? Zašto je potrebno da padne sneg da bi l(j)udi shvatili da zimi treba da oblače vunene šalove i kapute, tople jakne a ne prolećne bluzice?! A zašto su oni koji to urade na vreme uvek etiketirani? Zašto mora da padne ljudska žtrva da bi se neki ozbiljniji problem rešio? Gde je ta civilizovanost koja je imperativ gotovo svake države na kugli zemaljskoj?

Zašto su intreligentni, trezveni i dobronamerni – bez izuzetka – crne ovce ili bele vrane, kako vam drago, iako se svojski trude da skinu koprenu sa očiju bližnjih koji, po svemu sudeći, uživaju da tonu u učmalost, neznanje, inertnost...

E, dosta je! Ja više ne želim da živim s takvim ljudima! Hoću da upoznam osobe koje me neće gledati popreko i ogovarati me iza leđa kad god otpevam ili odsviram neki stih ili neku notu koja ne prija njihovim ušima! Ja znam da takve osobe postoje, znam da nisam jedini koji poštuje kreativnu raznolikost, koji neguje „lepotu raličitosti“. Zato ih tražim, doduše svećom, ali tražim, ne prestajem. Uvek ću taržiti! Znam da ću pronaći ono što želim. Misija će biti dovršena.