KRISKA NADE,KOMAD NEBA

Iz drvenog sanduka na tavanu.

12.o6.1977.

KRISKA NADE,KOMAD NEBA 

Svakom nekad tako dodje,Jedva cekam dan da prodje.

Kud god misao da mi  krene,Ona ode mimo mene.

Da koraknem bas ne mogu,Imam neku muku strogu.

Sve sto hocu,vise necu,Sve sto necu,vise hocu.

Zaronio sam u samocu,Dugo padam i ponirem,u dubine.

Nema niceg da me vine,U visine,u visine...

Svakom nekad tako dodje,Da ustane,pa da sidje.

U tamnicu samog sebe,Zlatni grumen da pronadje.

Da zasvetli,da zablistaKao njena suza cista.

Kad ga nadjem,da izronim,To carobno zrnce srece.

Putem Mesec kad naidje,Da mu mahnem,i poklonim.

Punim sjajem da zasija,Jednom da se prenem i ja.

U sred tamne noci duge,Da odlete vile tuge.

Da me neman straha pusti,Da se spasim od celjusti!

Meni samo malo treba,Kriska nade,komad neba.

Neveru cu prezaliti,Krilatoga vranca osedlati.

Pa da pesmu drugu pevam,I na krilu njenom snevam.

Od  uranka pa do mraka,Da mi dusa bude laka.

Bajni dani,bludne noci,Da uzletim tad cu moci.

Svakom samo malo treba,Kriska nade,komad neba.

I dobrota poput hleba,Oci drage,vrele grudi.

Kad se vrati,kad se vrati,Nemire cu svoje zauzdati.

Dodir srece da me budi,Dok me ljubi,dok me ljubi.

Kad se vrati,kad se vrati,Pesmom ce me zacarati.

Sve u meni da poludi.

Da poludi!