Kafana i slavski kolac

Slave slave po kafanama...Pozovu `pevaljke` da im se oko stola njisu, zaznojene ispod miske... Ide meso, ono mrsno, a pice donesu sami. Obicno neograniceno. Dok se ne podrigne i dok vam se sve `ne vrati`. I znaju da se krste i znaju koja im je slava, ali ne znaju nista o tome. Niko im nije rekao zasto se i kako se slavi. Znaju samo da su Srbi i to veliki, veci od nas, i da imaju slavu, pa je treba uz turbo zvuke promukle provincijalke u obliznjoj kafani proslaviti, obeleziti. Za rodbinu, ali vise za poslovne partnere, jer bruka puca lako po carsiji. A lokalni bogatas se ne postaje lako, n`est pas?
Tako sa mobilnim telefonom u ruci, narucenim zitom i kolacom, ali zato sa savrsenom prasetinom (i kada je post) i jakom `seljackom` rakijom, oni slave svoje slave. I nije ih sramota, ni sto su se obogatili preko noci, ni sto su toliko prosti, vulgarni, ni sto su totalne hriscanske analfabete.
Samo da je muzike i to one najgore i da su usta puna mesa... A torta? Pa ona je zamenila one prave savrsene bakine slavske kolace. Eh, nekada je, ne tako davno, Nis imao 20 000 stanovnika i nekada se slava slavila uz kolac, zito, vino i kolace sa gostima posle 5. Danas je torta na 3-4 sprata, bogata, preteska i masna. Kao i oni.
Bar znaju da se prekste. Videli krisom od nekog pored.