Блиски сусрет шалтерске врсте

Дуго сам мислио да од мађарске бирократије нема горе (за неупућене: већ тринаест година житељ сам мађарске престонице - кад пре толико!?), јер овде постоји један сој људи који просто обожава да се бави папирима и свиме што је везано за администрирање. То што су компјутери измишљени да би се скратило време проведено међу регистраторима, прсти одморили од мастиљавих оловака, а странке од цупкања с ноге на ногу и обијања општинских прагова, не мења ствар. Ако је за „то и то" предвиђено месец дана чекања, онда чекај. Никакве везе нема што се уз помоћ нових компјутерских програма све завршава за један сат или краће. Пропис је порпис, па тако и онај од пре двадесет година, када се о компјутерима само говоркало. И откуд нама уопште смелост да завирујемо и улазимо у то којим се техничким средствима општинари сада служе. То је њихова лична ствар, а твоја и моја је да чекамо најмање онолико закон налаже и приложимо онолико потврда, потписа, уверења, решења, овлашћења, тумачења и молби колико је одредио друг Кадар, или нека његова врла узданица. Пре о-хо-хо лета господњих.

И као што рекох, мислио сам да је то најгоре што човека усред ове наше цивилизације може да снађе. Али не! Испред српских шалтера се доживљавају нешто веће трауме него испред мађарских, али ми се чини да краће трају. Можда зато што се тамо, у Србији, странке и шалтеруше узајамно дочекују „на нож", па се све завршава по мало краћем поступку. Проверио ја!

Странка испред мене: Дајте ми извод из матичне књиге, али журим! Шалтеруша: То што журите је ваша ствар. Личну карту! Странка: Јаооо, још и то... Немам, али ја стварно јако журим, јел случајно можете то мало брже! Шалтерша: Без личне карте не може ни случајно, а ни намерно. Склони се, ајде следећи! Странка: Слушај бре ти, тамо има све записано, само препиши и дај ми то. Немој сад да ти идем код шефа, јел знаш! Шалтеруша: Шефееее, тражи те једна овамо. Молим те склони ми је одаведе, не могу да радим. Ајде следећи! Јел и ви 'оћете исто што и ова?

Брзо пређем на други шалтер, а тамо један брка мерка ситуацију:

- А што сте ви претрчали са оног шалтера на овај? Не може, враћај се назад, јел видиш да радим!

- Видим да не радите ништа, а ваша колегиница има неких проблема па рекох... - кажем.

- А откуд ти знаш да ја не радим ништа и да она има проблема? Ти бре к'о да си неки видовњак? Да нећеш још и руку да ти целивам? Ајде, склањај ми се!

Ту причи није крај, али пошто наставак није пријатан, предлажем да у својој меморији кликните линк: "једно слично искуство". Сигуран сам да претраживање неће трајати дуго.

http://www.dragan-jakovljevic.com/