Strongman the pisac

Mereci distancu sa koje posmatram raskalasne klijente, postalo mi je jos jasnije da sam ja nas covek u njihovim redovima. Jednostavno sam osetio da ja nisam deo tog sveta a da imam jedinstvenu priliku da prenesem nama kako je to tamo negde sto vidjamo samo na televiziji i to mahom u friziranom obliku. Osetio sam odgovornost i potrebu da da sacuvam od zaborava price koje se predamnom same pisu. Ispricane price su prosto izlazile iz mene ostavljajuci mi samo dve mogucnosti. S obzirom da se ni sa kim ne druzim, mogao sam samo da pricam sam sa sobom dok hranim golubove u glavnoj ulici, rizikujuci pticiji grip ili da pocnem da belezim sta mi se desava. 

U Americi sam vec dugo. Cini mi se predugo. Prisecam se dana kada sam kao gastarbajter pocetnik , bez ikakvih papira, spavao na patosu i hranio se za 3 dolara dnevno. Jedno vreme sam bio bez posla i ziveo u stanu bez struje i namestaja. Bilo je bas zajebana situacija, idealna za odustajanje od americkog sna. Jedino me je odrzavao motor na nuklearni pogon marke "moramo uspeti". Jakom voljom i vestinom preziljavanja dostojne najboljih komandosa, relativno brzo sam savladao prvu koru americke pite od koje cesto trnu zubi. Dobacio sam se do laskave titule gastarbajtera profesionalca. To znaci da imam kola, pun frizider, ne kasnim sa kirijom za stan, ne zagledjujem cenu bas svega sto kupujem. Jednom recju, mi profesionalci nemamo preterane oskudacije osim, mozda, zadnjih par dana pred platu. Ako se dobro koncetrisem mogu u guzvi da prodjem kao Amerikanac starosedeoc.

Vremenom sam na novom kontinentu stekao sasvim solidan krug prijatelja. Ali, nekako mi uopste ne pase u druzenju sa ljudima u Americi. Sto je najgore cini mi se da je problem u meni. Izgleda da sam ja postao zadrt i nedruzeljubiv. Ne pronalazim sebe u ispijanju piva uz hamburger dok gledamo neki od cudnih americkih sportova nedefinisanih pravila ili, s druge strane, pronalazenju mana Americi i velicanju duhovnih vrednosti Srba uz prasetinu. Takva druzenja osecam kao odlazak na rucak kkod zeninih. Pa je sve ukusno, svi su ljubazni a ti jedva cekas da posluze kafu i da se izgubis u vidu lastinog repa. Vrlo vestim manevirma sam uspeo da napravim oko sebe tampon zonu i da se ne druzim ni sa kim osim sa porodicom. Jednostavno tako to osecam. Kao i svi gastarbajteri tako sam i ja ukapirao sta znaci da sunce tudjeg neba nece bas da greje kako smo mi navikli.

Ovako krupan, glumeci telohranitelja, sticajem okolnosti poceo sam da bivam zajednicki imenitelj vecine jet set dogadjaja u Majamiju. Imao sam privilegiju da vidim taj, nazovi, jet set iznutra. Da ih vidim kako se raduju i kako placu. Da znam ko kad i sa kim. Cuvao sam ljude u usponu ali i ljude u padu. Cuvao sam ljude opijene od srece ali i ljude koji se nikada ne smeju. Bio sam telohranitelj zaljubljenim parovima ali i ljudima kojima sam bio samo sekundant dok se biju i iznose gadosti iz njihovog bracnog zivota. Bez pokazivanja zabrinutosti na licu ulazio sam u najludje i sasvim nezamislive situacije. Radio sam na zurkama visokog rizika obucen kao policajac u akciji razbijanja demonstracija. Desavalo se da se veselo vece preokrene u krvavi obracun sa veoma ozbiljnim posledicama.

Na poslu su mi se iz dana u dan smenjivali dogadjaji po kojima, svakom pojedinacno, moze da se snimi sasvim solidan akcioni film. Provod mojih klijenata cesto izgleda kao vecita novogodisnja noc pokrivena snegom biljke koja raste u kolumbiji. Dezmekaste rukice stanovnika forbsove liste milijardera, sampanjcem zalivaju kompjuterski dizajnirane grudi ambicioznih mladih dama, natapajuci skupom tecnoscu svuda razbacane zelene novcanice. Lececi komplekse, koje ni ne zelim da zamislim, moji klijenti narucuju konvoje sampanjca sa obaveznim vatrometom kako bi lepota njihovih brojnih dvestomesecnih prijateljica bila vidljivija kroz plavicasti dim skupih cigara. Koristeci alkohol kao ski lift penju se uz kokainom zavejano vece, praveci slalom izmedju svojih demona koji ih progone, podsecajuci ih kako su se obogatili. Nije zgodno, bas u subotu uvece, da se prisecaju svih onih koje su zgazili parkirajuci svoj najnoviji rols rojs ispred forbsovog kluba milijardera.

Mereci distancu sa koje posmatram raskalasne klijente, postalo mi je jos jasnije da sam ja nas covek u njihovim redovima. Jednostavno sam osetio da ja nisam deo tog sveta a da imam jedinstvenu priliku da prenesem nama kako je to tamo negde sto vidjamo samo na televiziji i to mahom u friziranom obliku. Osetio sam odgovornost i potrebu da da sacuvam od zaborava price koje se predamnom same pisu. Ispricane price su prosto izlazile iz mene ostavljajuci mi samo dve mogucnosti. S obzirom da se ni sa kim ne druzim, mogao sam samo da pricam sam sa sobom dok hranim golubove u glavnoj ulici, rizikujuci pticiji grip ili da pocnem da belezim sta mi se desava.

U pocetku sam pisao krisom, samo za sebe, imajuci osecaj da kradem tudje dozivljaje. Vremenom mi je postalo jasno da je to i moj zivot. Kada sam pisanjem stekao malo rutine poceo sam da citam svoje zapise Jovani i da saljem emailovima drugovima. Cele noci sam se dvoumio da li da svoju prvu pricu zakacim u vidu bloga na nas najposeceniji sajt. Bio sam nemalo iznenadjen citanoscu mojih Miami vice prica. Ubrzo je usledilo jos prijatnije iznenadjenje i ponude iz najuglednijih casopisa da pisem za njih. Opijen ponudjenim prostorom u eminentnim magazinima biosam spreman da se ponudim da pisem besplatno. Na srecu, moju euforiju je kanalisao moj dragi mentor, bivsi premijer iz Nisa koga ne bih imenovao, nezno me uputivsi u tajnu autorskog honorara. Reakao je

"... Lepo je to sto pises, ali treba da znas da te cene onoliko koliko te plate"

Kada sam se uverio da me cene, poceo sam da pisem. I to bas da pisem. Vremenom mi je postalo jasno da price koje vristeci izlaze iz mene oblikuju sasvim pristojunu knjigu. A i onako sam se odavno zafrkavao da se cita do dvadeset pete, od dvadeste pete do trideset pete se razmislja a nakon trideset pete se pise, ako imas sta da kazes. A meni se cini da imam sta da kazem.

Sumirajuci moj americki zivot i pisanje nekako ne mogu a da se ne prisetim veceri kada sam odlucio da odem u Ameriku. Te novembarske noci u iznajmljenom stanu slavili smo titulu svetskog prvaka u powerliftingu. Sedeli smo i pravili planove za moju buducnost. Kum Jurica je bio najkonkretniji i najvidovitiji. To slavlje je imalo jednu dozu gorcine usled moje lose finansijske situacije. Vise od godinu dana nisam uspevao da sebi i porodici obezbedim pristojnu egzistenciju u sredini koja prasta sve samo ne uspeh. Osecao sam se kao albatros iz one Bodlerove pesme kome dzinovska krila smetaju da kroci.

Veoma jasno pamtim besedu mog kuma Jurice, koji je nakon cetvrtog piva bio veoma nadahnut opisujuci do detalja svoje vidjenje moje buducnosti:

"Kume gledam te koliki si, dva čoveka si pokvario. Imaš dva deteta, dva fakulteta... Šta ces ovde u Srbiji? Ovde ljudi ne vole tudj uspeh. To ih podseca na njihove neuspehe... Nego ti lepo da kupis kartu u jednom pravcu i pravac Majami."

"A zasto bas Majami?"

"Pa tamo nije 'ladno, ne mora da se trose pare na garderobu. Moz' ceo dan da budes u sorc i papuce... Odes lepo u Majami i pravac u najbolju diskoteku. Kad te vide tolikog, velikog, ima da ti daju posao odma'. Ce se desi neka frka, neka tuca... Ti ce se umesas, iskrsis dvojicu, trojicu, onih nabilovanih i ima da napravis reputaciju odmah. Tu ce te vidi neki bogatas ima da ti ponudi da mu budes telohranidtelj..."

"I bas telohranitelj?"

"Ma naravno. Kume ima da te placa 200 - 300 dolara samo da mu stojis uz sto dok vecera sa švalerkom. U tu istu diskoteku ima da upoznas nekog ko ce da provali da si pametan, da si magistar i ima da te zaposli kod njega u firmi. Ti kakav si ima da pocnes da ga treniras i on ce se odusevi kako brzo napreduje. Posle ce ti pomogne da napravite neki sajt ili nesto na internetu da prodajes svoje znaje iz tegova..."

"Jel na kilo?"

"Kume samo veruj u sebe..."

"Ziveli!"

"Aj' Ziveli! Gde sam ono stao?"

"Da napravim sajt..."

"Tako je. Ima da upoznas ove poznate sportiste i glumce. Garantujem da ce ti neko ponudi ulogu u filmu. Neki akcioni film, posto nisi bas za ljubavne. Recimo da bacas Harisona Forda iz helikoptera. A ako nista drugo ce da budes telohranitelj nekom poznatom pa ce te gledamo samo na televiziji. A onda.."

Tu kum, boga mi, zastade par sekundi i zagleda se kroz prozor.

"Sta onda?"

"Pa zasto da ne napises knjigu. Da napises kroz sta si sve prosao po Amerikama. Garantujem ti da ce da bude best seler."

"Kume pij to pivo da se ne greje..."

"Dobro, dobro... Samo ti zapamti sta sam ti rekao."