Ни на кафу!

Ипак, оно ником казано, увек некако мора да избије. Реч по реч, у осами и... настане дело. Неки, скоро непознати људи у новој ауторовој домовини, објаве рукопис најпре на његовом језику, њима мало знаном, верујући да тиме чине велику ствар за светску културу, пре свега за ону на којој је отхрањен писац.

Онда запакују прегршт примерака књиге и пошаљу их култури пишчевог завичаја, на адресе неких људи, новина и установа. Онима за које су помислили да ће их то можда занимати.

Прође месец, прођоше два, па још два... а кулутра ћути. Из старе домовине ни гласа. Окрене писац телефон старог знанца у завичају и упита га за савет. Како уопште да обзнани своје дело Србији? Он је далеко и не пали често светла која је привремено погасио за собом.

- Па... - поче знанац несигурно. - Знаш, мислим да познајем неке критичаре, али... Хоћу рећи, не иде то баш тако лако. Све данас кошта...

- Ма знам, али ја не тражим да ме хвале. Занима ме како уопште да им скренем пажњу да дело постоји, па нека напишу шта год хоће. Ипак су то људи који раде у неким новинама, књижевним часописима... О чему пишу ако не о новим књигама? - објашњава писац.

- Потпуно те разумем - каже другар. - Ипак, то не мења ствар. Мислим да је тарифа од 300 и 500 евра. Али пази, добијеш супер критику! Међутим, твоја отежавајућа околност је што си преко гране. Девизни, хе, хе! Осим...

- Осим?

- Осим ако си виспрен у зближавању на брзака, па окумиш критичара; или се испостави да сте другови из студентских дана; или припадате истом књижевном клану; или ако можеш да му узвратиш неком другом услугом: авионска карта, хотелски смештај у твом граду, спонзор за школовање детета... Ако хоћеш, могао бих да те повежем са једним од њих, одведи га на ручак па се договорите. Не мора увек да се плати, капираш?

- Да, да, капирам. Добро, ако је већ тако онда... ни на кафу!

http://www.dragan-jakovljevic.com/