Ко је полудео?

Клатим се у пештанском тролејбусу из Кадарове ере, слушам његовo дрндање и сањарим, колико могу. Возач зауставио на семафору и тада ми за око западе излог једне продавнице. На први поглед ништа нарочито, рекло би се да је и он био вршњак тролејбуса, али ме је привукао огроман натпис на вратима: полудели смо!

Молим? О, па то је страшно! Јадни људи.

Ипак, паде ми на памет да је можда у питању нека нова мађарска кованица коју још нисам стигао да апсолвирам, а онда подигнем поглед, да видим каква је фирма у питању. Кад, изнад улаза велика светлећа реклама на којој још крупнијим словима стоји: полудели смо!

Још се сећам натписа које сам као дете виђао на часовничарској радњи у свом родном граду. Са друге сране стаклених врата понекад је било окачено: Затворено због болести. Комшије су говориле како мајстор има горо­падну жену због које је често на ивици нервног слома и да му се због ње тресу руке. То је заправо значило да није далеко дан када ће часовничар заувек да закатанчи своју радњу. Међутим, касније је запослио помоћника, тако да оно о болести више нисмо виђали. Дечко је у то време био неожењен, па стога вероватно и нервно стабилнији од свог шефа.

Али, на стаклу ове пештанске радње највише ме је изненадило што о лудилу говоре у множини. Како је могуће да су сви полудели у истом тренутку? Као да су ожењени једном женом! И да је у питању неко заразно лудило, ваљда их не би закачило тако, све одједном...  

И, ето, ја не издржах, него одлучим да ситуацију осмотрим из непосредне близине.

Сиђем на следећој станици, полако се приближим радњи и видим да се унутра ипак нешто догађа. Не само да није била закључана, него су се неки људи тискали на улазу. Износили су, ко чарапе, ко прслуке, ко доњи веш, ко метле... Рекло би се да је неко унутра заиста полудео па све дели бадава.

Свака част времешним госпођама, али је овде моје пробијање лактовима било неминовно. Гур тамо, гур овамо и када сам се некако изборио за своје место под њиховим неонским сунцем, најпре ми паде у очи да је на каси такође истакнуто оно о лудилу, али уз малу допуну: сваки артикал 199 форинти!

Протрљам пар крпица кроз прсте и схватим зашто је јефтино. Шта јефтино, скупо! Онда опет преко буљука госпођа, назад, кроз она иста врата. Напустим радњу увређен, уз сасвим реалну претпоставку да су оно о лудилу ипак написали купци - после првог прања.

http://www.dragan-jakovljevic.com/