Mali VELIKI ljudi

Od uvek sam se divila ljudima koji vrhunski obavljaju svoj posao. Profesionalcima u pravom smislu te reci. Ne pozanjem ih mnogo. Da nabrojim samo neke, Marijana moja partnerka za treninge, koju iz miloste zovem Nemac, Micka, mašina koja se ne zaustavlja i moze da radi bez prestanka 12 i više sati, moja frizerka Caca koja ima samo 19 godina. Ipak, Goca spremačica je apsolutni broj jedan na mojoj rang listi.Opasno joj se priblizava i moja Olja ali o njoj cu neki drugi put.

Elem, Goca je izbeglica iz Mostara koja svojim radom izdrzava četvoročalanu porodicu. Dve kćeri, od kojih je starija apsolvent na žurnalistici, a druga od nedavno prodavačica u nekom od Beogradskih butika. Pored njih izdrzavnao lice je i njen muž koji trenutno zbog bolesti već par godina ne radi. Trenutno joj je malo lakše jer je njena starija kći, otisla u USA da bebisituje, tako da ona sama tamo brine o sebi.

Gocu sam upoznala tako što je dosla na zamenu u mojoj firmi. Menjala je Barnku spremačicu, takodje izbeglicu iz Slavonije. Već posle prvog dana, odmah sam uočila nevoerovatnu razliku između njih dve. Branka je bila aljkava, lenja, brbljiva, vrlo neprijatne boje glasa i polovočna u svemu sto radi.Goca je samo ćutala i radila. Rezultati nejnog rada bili su tako očigledni. Svuda apsolutna čistoća i red. Već posle prvog njenog čišćenja odmah sam joj rekla da odlično obavlja svoj poaso i da su retki ljudi koj se prema svom radu odnose kao ona. Osmeh na njenim licu i  jedno kratko hvala bili su njen odgovor na pohvalu. Od tada, kad god bi došla na zamenu, prvo bi ušla u moju kancelariju popričala par minuta samnom i onda se izgubila po hodnicima, kupatilima i kancelarijima da besčujno uklanja lom necistoću. Sutra dan kada bi svako od nasdosao u kancelariju sacekalo bi ga jedno potpuno uredjeno stanje. Vodila je recuna i o tome ko je pušač i blistavo ciste piksle stavljala bi pored tastature kompjutera. Branka to nije nikada radila. Dok sam pusila uvek sam morala da odem u kuhinju po pikslu, a piksle su bile aljkavo oprane sa ostatcima zalepljenog duvana po rubovima. Gocine piksle su blistale kao zeleni samragdi i presijavale se na svetlosti od cistoće. Kakva razlika! Neverovatana.

Jednom sam je pozvala da mi pomogne da sredimo moj stan. Znala sam da naplacuje sat samo 250 dinara i zamolila je da dodje kod mene. Dosla je oko nešto posle 1h a pre toga je cistila kod neke drug žene.Čavrljale smo dok smo radile. U razgovoru sam započinjala neke teme, ali nekaoliko puta mi je upadal u reč i govorila, kako sam joj to već ispričala. Hm. Bila sam skroz izenadjena kolicinom informacija koje sam joj dala za onih par minuta i rečenica koje smo rzamenjivale kada bi dolazila na zamenu u mojoj firmi. Zapravo, govorila sam joj stvari koje pričam sa svojim prijateljima. Bilo  mi je bilo drago zbog toga. Uvrstila sam je u svoje prijatelje. Ona potpuno zaslužuje da budemo bliske.

Dok smo zajedno radile po kući, neprekidno sam je nutkala  hranom, kafom, sokovima ali ona nije htela apsolutno ništa. Objasnila mi je da dok radi da ne jede i ne pije. Osim toga, naglasila je, da je plaćena po satu i da to ne bi bilo u redu. Izračunala sam da je tog dana radila 11 sati. U jednom u sred našeg čišćenja  Goci je stigao SMS. Njena koleginica, takodje spremačica, molila je za pozajmicu.Pozajmicaje je bila pozamašna, 30 hiljada dinara. Goca je objasnila da njena koleginaca traži novac na zajam da bi navodno platila neke zaostale račune. Goca mi je objasnila da je pravi razlog zašto joj je prijateljica trazila novac druga rata školarine za njenog sina. Setila sam se da s engde u januaru se plaća druga rata. Pitala sam je šta će da uradi a ona je odgovorila: "Naravno da ću joj dati, kako da je joj ne dam!?". Zasuzile su mi oči, pokušala sam da izračunam koliko je to njenih radnih sati. Koliko je to Gocinih sati fizickog rada bez ijednog trenutka predaha.Odusatla sam od računa jer mi je bilo jasno da je to baš mnogo. Samo sam čistila i ponavljala na glas da i ona čuje kako ne mogu da poverujem kako sve što njena ruka dotakne odaje blistav saj. Zaista je bilo tako, sva stakla su bila providna, svaka politura bljestava, savako blelo najbelije. U sebi sam se sve vreme pitala koliko bi ljudi bilo u stanju da se ustupi teško zaradjeni novac nekom drugom da bi rešio neki svoj problem.

Kada smo konačno završile sa čišćenjem, ona se užurbano obukla u svoje farmerice i teksas kosulju koje je redovno nosila i pogledala me pravo u oči i veoma ozbiljnim tonom saopštila da neće da se svadja samnom i da ne želi da mi naplati zbog toga što sam je zaposlila u jednoj strnoj i jednoj domaćoj firmi. Sva moja moljakanja da uzme novac nisu urodila plodom. Ni argument da neću moći drugi put da je pozovem jer mi ne naplaćuje nije urodio plaodom. Ni razjašnjenje da to sto sam je preporučila u firmama jeste usluga tim firmama, a ne njoj, nije pomoglo. Molila sam da primi novac, čak sam joj rekla da ce joj biti potreban i zbog pozajmice koju ima nameru da da, ali ni to nije pokolebalo njenu odluku. Rekla je da je moj dužnik i da je to tako i nikako drugačiji. Nisam htela da je pustim da ode, preganjale smo se po mom hodniku. Pokušavala sam da složim sve moguce face, bolećive face, molila je ne bih li je nakako umilostivila, ali nije pomoglo jer je rekla da ona neće novac. Nece i gotovo.  Neće i tačka. Rekla sam joj da mora nešto da mi obeća da će ako je uopšte pozovem sledeći put kod mene da će mi obavezno naplatiti. Jedva je nekako pristala. Ali jedva. Na izlasku iz kuće mi je dobacila. "Znam da ćeš me opet pozvati da čistim kod tebe, jer nećeš naći bolju" Osmehnula se i otišla. Bila je u pravu. Potpuno u pravu.

Kada je otisla oko mog srca se razlila neka čudna toplina, pomešana sa tugom. Kakav je čovek ta Goca. Ljudina!