U PRETPRAZNIČNO VEČE...

 

Posvećeno Milošu Crnjanskom

 

 

U pretpraznično veče,

Beograd čeka i strepi...

Odnekud,iz Vasione,na Kalemegdan,

Na ispruženi dlan okamenjenog junaka,

Sleće suza Miloša Crnjanskog.

 

Vreme je za pesmu i igru,

Radosti svakojake,ali toga u gradu nema.

Nad ušćecem reka,Save i Dunava,tamo od Zemuna,

Neki novi olujni oblak,opet se sprema.

 

Zatuži Miloš,neutesno,iz sveg glasa,

Ona mutna voda silno se ustalasa.

Sve pesnike,i njihove pesme,na bedeme diže,

Opasnost je blizu,blizu,sve bliže...

 

U gradu,

U kome je samo mladost lepa,

Sve se umirilo, i kao da ne diše.

Zidine gradske jecaju - Ne možemo,ne mozemo više!

 

Može li pesnik,

Može li pesma,mogu li sve pesme ovog sveta,

Da zaustave te naše stalne strahove i slutnje,

Može li da bude slavlja,posle sve ove sumorne šutnje?

 

Evo i njega,vitez stiže!

Pravo iz pustih krosnji svojih tresanja.

Neznog stasa,krhkog koraka,nečujnog glasa,

Sa Vračara,rukom doziva vladara i Sveca,

Nudi nam svoj štit od Sunca i Meseca.

 

U pretpraznično veče,kao i uvek,

Beograd čeka i strepi.

Onaj junak,sa suzom na dlanu,

Oboreni mač u nebo prkosno dize!

 

Iz mnogih grla,sa zidina, 

Odjednom,praznična pesma krene.

Izlete munja iz one njegove zene,

Zenice plavog oka Miloša Crnjanskog.

 

 

Vitez očaja,bede,beskraja,i samoće,

Na svom belom krilatom atu,u miru i u ratu, 

Neprestano nad Beogradom kruži,i tuži...

Sve nas,i sva naša blaga,čuva i jača - njegova reč,draga!

 

 

 

SRECNA NOVA 2OO9. GODINA!