ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ЈЕ ПРОШЛО

 

ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ЈЕ ПРОШЛО

Песник : Сабах  Ал-Зубеиди

 

/Мојој цењеној домовини величанстевном Ираку мојој породици мојим волјенима посвећујем ове речи  жудње и чежње... и палим свеће чекања дана сусрета...  поводом  21 године  од последњег растанка и 30 година  живота у туђини/

1.

Прошле су  године и постао сам педесетогодишњак

И ево ме на обалама туђине

На ушћу двеју река

Као кишне капи

Заливам цвеће  жудње на рушевинама  мојих сећања

Са јатима богомданих птица

Шаљем ти моја тужна  домовино

Писма љубави и чежње.

 

 

2.

Тридесет зима ме покривало

А моје срце још тражи лето Ирака

И сезоне урми

Када су венчања међу палмама

Простирала хасуре  вољенима

И исијавала  песме о љубави и грљењу

А у ово тужно време

Време суза и пропасти

Ноћ је спустила патњу и муку

А птице  љубави  напустиле су палме и састанке

Срце цеди туге

И тражи месец заљубљеника

Када је нестао у одајама ноћи

И постао маса од дима.

3.

 

 

Прошло је тридесет година

Ја чувам од заборава  церемоније љубави

А успомене су још увек у путној торби

А ти моја рањена домовино

Моја жудњо која тињаш  међу ребрима

Још увек си она домовина избраздана ранама

И слаповима  од крви и суза

У тренуцима бола и патње

Са подврискивањима олуја сећања

Видим те боравиш у мојим осећањима

У мојој поезији

И ако нестане кише

Узми моје сузе као росу  која сенчи руже жудње

И вртове оданости.

 

 

 

4.

Двадесет једна година

Земља туђине пуни моје уморне  друмове

И моје  снове расуте по тмини

Који се буде   у запретаној жудњи

И успомене на прву љубав

Тешко мени

У мојој домовини натопљеној крвљу

Спавају деца под сенком мачева

А на вратима градова снова

Чекају заставе дана

Које ће се родити из материце овог времена.

Да би се отерасили дивље ноћи

И  распрострли светлост свитања

После дуге мркјлине ужасне

И владавине мрака и неправде.

5.

 

 

Још једна година странствовања је прошла

Ја сам у оковима даљине и растанка

Слушам твој чежњиви глас, мајко,

Како ме зове

Тражим мирис твог хлеба

Када га грли пећница  жудњи

И мирише са трпезе укућана и вољених

И кадгод ме  прогута  туђина

Устајем да смањим даљине

Сваког дана пакујем путне торбе

И сањам сусрет.

Београд,

27/08/2007