ZIMA NA GARDOŠU

Na Gardošu,kod same Kule Sibinjanin Janka,kraj Oaze mira,

U taverni 'Ona,a ne neka druga',Nemanja po žicama prebira.

Sneg veje,krupan i vlažan,pokriva kupole i puste krošnje,

Ceo predeo odeva u neke lepe varoške zemunske nošnje.

Uz živu vatru,i Maestro je živa vatra,pa prsti samo lete,

Lepo je i gledati ga tako,kao da zlatno povesmo plete.

Gitara svira,za dušu punu radosti,il' češće,nemira i tuge,

Uz široki Dunav,u starom gradu,tavne noći znaju da budu duge.

Po kaldrmi celac se slaže,kao pramenovi magle u dolini,

I prve sanke niz padinu klize,kao gudalo po staroj violini.

Odnekud,iz blizine,sena Rase Livade banu,u sred te beline,

Da,onako lepa i visoka,u ljubavne pesme vezuje njegove rime.

Dime se odžaci mnogi,brdo se raskošno gordi,iznad mirne reke,

Po sredini vode plove,i ka gradu hode,bele ladje neke.

Tek tu i tamo,začuje se cijuk vetra,i zvono sa samog vrha brega,

Nebo se provalilo,ali neka - nema zimske idile bez snega.

Virtuoz se zagonetno smeši,nežno miluje vrat gitare,zateže žice,

Pa pusti...,da pusti snovi slučajne prolaznike mame nemilice.

Veče se bliži kraju,mrki pramenovi po krovovima već se gnezde,

Oblaci nad Gardošem olovni,modri i teški,zaklonili sjajne zvezde.

Gase se svetla po kućama,jedno po jedno,sve tone u snenu tišinu,

Crna reka,nečujno,ispod usnulih brodica,sve note nosi u daljinu.