Ropstvo savremenog čoveka ili iluzija slobode

Na nekoliko misli koje sam izložio u tekstu koji sledi inspirisala me je priča koju nam je preneo kolega autor Dragan Jakovljević.

Indolentnost, sebičnost, pohlepa predstavljaju samo neke od brojnih simptoma duševne obolelosti savremenog društva koje usled konzumentskog mentaliteta banalizuje ljudskost, vrši svojevrsnu inverziju pojmova i vrednosti u kome nedostatak empatije postaje svakodnevna pojava. Društvo nam je emotivno osakaćeno. Čovek jednostavno više nema vremena za drugoga već se konstantno okreće u krug unutar vrtloga sopstvenih interesa u kojem često ne bira sredstva kako bi postigao svoje sebične ciljeve. Savremeni čovek je tiranin na civilizovan i prihvatljiv način. On je smatra Berđajev: tiranin, ako ne u velikom, onda u malom, ako ne u državi ili na putevma svetske istorije onda svojoj porodici ili na svom radnom mestu. U njemu postoji večita tendencija ka despotizmu, vlašću, gospodarenjem i eksploatacijom. Ovakva tendencija se neizbežno transpondira na celokupno ljudsko društvo.

Savremena ekonomska konstitucija društva jednostavno diktira tempo života u kome se ljudsko biće pretvara u delić ogromne potrošačke mašinerije koja beskrupulozno guta raspoložive ljudske i prirodne resurse ne bi li zadržala postojeći poredak. Savremeni čovek na taj način postaje rob jer mu ne preostaje ništa drugo nego da se podredi tome kako bi sebi i svojim bližnjima omogućio koliko toliko normalnu materijalnu egzistenciju i normalan životni standard. Drugim rečima, svaki pojedinac svesno postaje rob - podaničkog mentaliteta kojeg diktiraju globalni geopolitički i ekonomski interesi.
Međutim, postavlja se pitanje šta je čovek unutar ovakve civilizovane tamnice u koju je sam sebe zatvorio?

Civilizaciju je stvorio čovek kako bi se oslobodio vlasti stihijskih prirodnih sila. Čovek je izmislio oruđe koje je postavio između sebe i prirode a potom je beskrajno usavršavao ovo oruđe. Ono je danas usavršeno do te mere da je postalo uzrokom porobljavanja čovekove ličnosti. Jednom prilikom Gandi je rekao sledeće: "Čovek je stvorio mašinu, ali mašina je zarobila čoveka i čovek radi, a ne živi više". Civilizacija kao čovekovo stvorenje postalo je gospodar sopstvenog stvoritelja. Ljudsko biće je postalo robom svojih dugogodišnjih napora i težnji da sebe i svoju zajednicu unapredi. U ovom procesu čovekova ličnost se gubi i postaje deo novog kolektivnog potrošačkog identiteta društva. Ona tada postaje beskrupulozna, bezosećajna, podređena interesima i kalkulacijama.

Ne ostaje tada mesta za empatiju, brižnost, osećajnost. Ako je objektivno stanje kolektivne ljudske svesti drugačije kako je moguće da na jednom kraju sveta ljudi usled gladi, bolesti, siromaštva svakodnevno gube živote dok na drugom žive u izobilju potpuno indolentni na ono što se dešava oko njih. Kako je moguće da se na jednom kraju sveta živi u miru dok se na drugom dešava zločin najgore vrste? Ravnodušnost kolektivne ljudske svesti najbolje se ocrtava na ovakvim suprotnostima. O tome svakodnevno slušamo a ipak kako nas te vesti neposredno ne dotiču, nastavljamo svakodnevno da živimo pokušavajući da se izborimo sa sopstvenim problemima.

Da li je uopšte i moguće promeniti nešto na globalnom planu? Za pojedinca je to vrlo teško ali je ipak moguće delovati na lokalnom, u neposrednom i svakodnevnom odnosu sa ljudima koji žive sa nama i oko nas. Pomoći svojem bližnjem jeste na izvestan način oslobođenje onog arhetipskog čovečanskog, neiskvarenog, nepatvorenog u nama. Ako putem objektivacije čovek nesvesno otuđuje sebe prepuštajući se opšteobaveznim društvenim obrascima u kome se njegova ličnost razvodnjava u topi u svetu objekata, onda povratak onom unutrašnjem životu u nama, dubini koji svi svesno ili nesvesno težimo i tražimo predstavlja ostvarenje čovekove ličnosti, njeno transcendiranje.

Za one verujuće to predstavlja egzistencijalni susret sa božanskim, onim drugim čovekom u nama, njegovim likom. Ljudsko biće sebe upoznaje kroz drugoga, u drugome i sa drugim. Ono ne postoji samo za sebe već živi i za druge. Ljubav prema bližnjem i povratak sebi jeste i povratak na put ostvarenja čovekove ličnosti i izbavljenja od ropstva na koje ga tempo savremenog života svakodnevno upućuje. „Nema sunca bez svetlosti, ni čoveka bez ljubavi" zapisao je jednom prilikom Gete, i zaista, nema ni ličnosti bez ljubavi koja tu ličnost uobličava. Ličnost je poput gline koju ljubav daje svoj oblik i lepotu. Ravnodušnosti prema drugome tada ne ostaje mnogo mesta već se ona topi u toplini zagrljaja kojeg delimo sa drugim. Zato neka nam u ovo božićno vreme srce ostane otvoreno da primi ali i da se drugome da i neka nas taj osećaj drži dovoljno dugo da vidimo kako se ljudi oko nas pod uticajem topline koju zračimo počinju menjati.