Propelerac brunda. Ima malo više od dvadeset sedišta, lokalci se rasporedili sa nekim paketiċma. Pod limeni, pokriven delimično linoleumom, koliko se seċam. Stjuardesa deli vodu i OnajSok od pomorandže koji ima ukus konzervansa.
Ispod svetluca more, kao srebrne škrge, posuto golim žuċkastim ostrvljem.
To su Kikladi.
Bljesak odbijenog sunca toliko je jak da more na momente izgleda kao posuto srčom slomljenog ogledala.
Ceo prizor ima nekakvu auru.
Astipalea je najisturenije ostrvo Dodekaza.
Mali leptir u sred debelog plavog mora, geografi su morali negde da ga svrstaju.
Na kraju kratke piste je polubaraka pod skelama. To je aerodrom.
Pejsaž me asocira na svet Serđa Leonea.
Sve je žuto, sve je pusto, suvo. Izuzev beskrajno plavog mora i istog takvog neba. Mogao bi da dubiš na glavi, slika bi bila sasvim ista.
Ostrvo ima devet kilometara asfaltnog puta.
Na sredini, izmedju krila žutog moljca more se vidi sa obe strane tanušnog druma bez bankine.
Sa severne strane talasi beskonačno udaraju o stenje, sa južne je večiti tirkizni mir koji plavi sitni tvrdi zuċkasti pesak.
Na zapadnom leptirovom krilu je brdo, visoko iznad mora, tu je utvrđeni zamak ispod njega se prosipa Hora (naselje), iz daljine izgleda kao kristali belog seċera.
Na ovom ostrvu skoro svi imaju plave oči i skoro svi muškarci se zovu Manolis.
Manolisa, njihovih žena i dece ima ukupno 1000, ali kladim se da ih je bar treċina uvek na putu.
Tu je bio i jedan sto se nije zvao Manolis, nekako smo odmah pogodili da je Atinjanin, obučen kao bivši student arhitekture govorio je kao bivši student sociologije. Posle smo se kladili, i vrebali danima priliku da ga pitamo a da ne ispadnemo nametljivi.
I istina, NeManolis je iz Atine nekada je radio nesto sasvim drugo, pobegao ovde zato sto mu je sve dosadilo.
Kaže nam: ostrvo je zabačeno, u sezoni imaju samo tri broda nedeljno, zato i ne mogu da namame turiste.
Na ostrvu je nekakva vojna postaja, pošto su malo istureni, otuda i aerodrom.
Zimi vetar čupa kioske za sladoled, tada sede po kuċama i čitaju knjige.
Rekao nam je: "Mi na Astipalei nemamo baš razvijen oseċaj za vreme."
NeManolis je imao je lepu kafanu, zvala se "Eterija", u stvari samo terasu sa stolovima i jedno jedino odeljenje u kome je bila kuhinja. A u njoj dve postarije bucmaste grkinje koje su kuvale ċufta i slične stvari.
Nekoliko stolova pokrivenih škriputavim belim lanom.
Prodavao je vino iz bureta presuto u one starinske mnogougaone flaše i služio goste sam.
U kafani je tiho svirala naporno intelektualna arhaična Grčka muzika.
Prekrstismo kafanu u "KodIntelektualca"
Ima jos i dva sela. U "našem" selu u septembru kafane više ne rade, osim jedne "kancelarije" u kojoj lokalci drmaju svoje rakijice i kafe.
Meeehikooo.
Selo se zove Maltezana, zaliv je dugo bio gusarsko utočiste.
Jedan restoran ostaje otvoren samo za nas. Manolis koji tu živi i radi svaki put me vodi u kuhinju da mi pokaze šta ima, meso ili ribu, na čeličnom posluzavniku, ja izaberem, on ispeče i zatim jedemo zajedno, ja na jednom kraju kafane a on ispred vrata svoje kuċe kroz koja često gleda televizor.
Povremeno, na nam plažu jedan od Manolisa, jedan vrlo stari mali čika, donosi tanjir baklava. I samo se smeška.
Plaže su mnoge, sasvim puste, na po nekoj zasađen red mršavih boriċa da prave hlad.
Boriċi su ti i tamo potpuno uveli pa na njih kačimo svoje pašmine i saronge da se zaštitimo od sunca.
U pliċaku su jata riba koja plaše moje gole noge, uz niz obalu, nekakva čudna patka, krstari plazom i hvata one najsitnije riblje oblake. Satima koegzistiramo, mi, IPod, par knjiga i patka ribolovac.
Stalno pomalo duva vetar.
I svuda je savršen mir.
Noċu po ogradama minijaturnih povrtnjaka i vinograda čuče sasvim male bele sove. Miriše timijan.
I tako prođe par nedelja.
Znam sad šta je intelo-kafedžija mislio o zamagljenom konceptu i protoku vremena.
U tih par nedelja desila su se tri uzbudljiva događaja.
Susret sa NeManolisom.
Susret sa usidrenim "piratima" koji su spavali jedno poslepodne u utrobi starinke guzate barke. Videli smo ih krajičkom oka, bili su mladi i imali ogromne zlatne kovrdžave kose. Spavali su kao da su mrtvi dok im je svirala vrlo glasna Grčka narodna muzika.
I najuzbudljivije od svega, na špicu rta koji zaokružuje Maltezanu pronašli smo mnoge kosti i jedan čitav netaknut skelet ovce. Pitali smo nekoliko Manolisa otkud skelet? Manolisi su nas gledali, kolutali plavim očima, ništa o tome nisu znali.
Onda nam je jedan objasnio da to mesto služi za klanje ovaca.
Hm? Cela ovca?
Voodoo!
Osim toga, ništa se drugo nije dogodilo.
fotografije: O. M.
Ako hocete da znate sta se desavalo pre pipnite ovde: www.astypalea.net/aboute.htm
i ovde http://www.astypalea.net/
