Monopoli u nama

Čovek je razumno biće. On ustaje ujutru da krene na posao. Kupa se vodom koju zagreva struja, iako već deceniju i duže ne moramo da trošimo struju u ove svrhe. Tu je i sapun sa reklame, koji bi bio duplo kvalitetniji i zdraviji da je novac kompanije utrošen na marketing iskorišćen za unapređenje tehnologije kojom se proizvodi. Zatim čovek odlazi na posao automobilom koji već 20 godina ne mora da sagoreva fosilna goriva. Na poslu ima obavezu da sedi osam sati, i kada posla nema. Sa posla ide na roditeljski gde osoba sumnjivih mentalnih i intelektualnih kvaliteta priča o njegovom detetu, i o ekskurziji koja dolazi. Kod kuće ima pristup biranim vestima, hrani koju, naročito u Srbiji, kontroliše jedan lanac trgovina...

Ovo jeste kostur života: zarada, računi, obrazovanje dece, osnovna veza sa društom, tj. civilizacijom u kojoj živimo. Ovaj kostur star je nekoliko stotina hiljada ili miliona godina: potraga za hranom (lov), briga o potomstvu (mladuncima), život u jatu, čoporu, plemenu. Sve preko toga je nadograđivanje svojstveno čoveku kao vrsti (uz retke izuzetke iz faune).

Kao što vidimo, kostur života čoveka podređen je monopolima: monopol nad slobodnim vremenom, monopol nad obrazovanjem (profesijom i životom), monopol nad proizvodima i sirovinama koje koristi, monopol nad hranom koju jede, monopol marketinga koji svemu povećava cenu ili obara kvalitet...

Međutim, istina je, čovek od života često traži i više. Tako je od trenutka kada nam je mozak postao dovoljno razvijen a grkljan spušten, npr. već 70.000 godina. Od tog trenutka mogli smo brže da učimo, prenoseći informacije govorom jedni drugima, a ne pokazivanjem ili iskustvom. Ostalo nam je previše vremena, postalo nam je žao što tako pametni umiremo i izmislili smo zagrobni život, jer, u svetlu evolucije, zaista je šteta savladati sve neophodne veštine pre 20 godine života i zatim ostati sa još 20, 30 ili 50 dugih godina pred sobom. Naravno, tu je i momenat žala za svim sakupljenim materijalnim vrednostima koje ostavljamo na ovom svetu, a koje su nas razlikovale od onih manje bogatih. U međuvremenu smo od dosade crtali, pevali, igrali, i tek desetinama hiljada godina kasnije ovo smo nazvali umetnošću.

Sažimanjem umetnosti, religije i tuge što pametni i bogati umiremo, kao i ponosa što pripadamo određenoj skupini, nastala su plemena, a kasnije kulture i civilizacije (u najskorije vreme i narodi), prepoznatljivih simbola, jezika, pesama, itd. Ovo je omogućilo paralelno razvijanje monopola nad onim apstraktnijim delom naših života. Ovaj deo, ukoliko za njim možda zaista postoji potreba u nekima od nas, monopoli izmišljaju, kreiraju i serviraju svima nama, čitavom čovečanstvu.

Svaki mediokritet, ne samo što misli da je pametan i zna nešto ako čita novine ili ima diplomu, misli i da ima osećanja i potrebu za duhovnim životom. Monopoli mu hrane ovakav lažni doživljaj sebe: oni iz sektora materijalnog (banaka i raznih industrija) govore mu da je uspešan ako je kupio klima-uređaj ili kola, oni iz domena umetnosti (industrije) i religije tapšu ga po ramenu umirijući ga u osećaju da je više od prostih čestica sabranih u par desetina kilograma (kako uči nauka). Ovim se posredno i perfidno nauka gura u zadnji plan. Njeno svakodnevno prisustvo u čovekovom životu nateralo bi ga da shvati celu priču sa monopolima, i njih na koncu više ne bi bilo. Obrazovanje je takođe koncipirano prema potrebama monopola, čak i porodice su vrsta monopola: čovek ograđen roditeljskim očekivanjima ili orjentisan prema potrebama potomstva spreman je da trpi više i duže, jer ima viši cilj (ovaj ciklus moguće je održati veoma dugo neizmenjenim).

I onda, kako to umeju da kažu, kada se u čoveku, nakon dosade ili razočarenja u svet oko sebe, pojavi potreba za duhovnim, on će se okrenuti razmišljanjima o smislu života, o pitanju da li pored naše materijalne prirode postoji nešto u onih čuvenih 21 gram koji netragom nestane u trenutku smrti. Time će brzo doći pod okrilje monopola (ukoliko već nije tamo kao deo porodičnog/nacionalnog nasleđa). Monopol nad pitanjima da li je bilo nečega pre Velikog praska, i da li i danas postoji u nama, drži religija, crkve i vere svih vrsta, veliki lanci supermarketa poput islama, katoličanstva, pravoslavlja, itd, kao i oni manji lanci i nezavisne prodavnice, manje ili više lokalnog karaktera, koje najveći monopolisti zovu sektama.

Pored kvalitetnijeg života, kada se uželite davno u vama pohranjenih priča o časti, kada se poželite ratova, ponosa, pokliča i plemena, neprijatelja i crno-belog, ne morate ići u pozorišta ili čitati istorije, dovoljno je da gledate utakmice. Monopol sporta, bez obzira na sve današnje ratne sukobe, okuplja više poklonika od ratova, u kojima se krv proliva... Monopol sporta izmislio je bolji proizvod od ratova: bezbedno posmatranje sa tribina. Televizija pokušava da primeni isti koncept, ali tehnologija ratovanja je danas takva da bi bilo kakvo masovnije okupljanje država na jednom poprištu značilo ujedno i kraj sveta, te se naslađuje pojedinim sukobima čiji se ishod unapred zna. Sport drži daleko veći deo tog tržišta, ponosa.

Mada istina, i drugi monopoli pored sporta uče nas da je važno da negde pripadamo: modni monopol, opet porodični, nacionalni, lokalno-regionalni...

Kada ste veseli ili tužni čeka vas monopol muzike. Melaholija, dopadanje, samoća, poznanstvo koje se pojavljuje i može nam obeležiti naredne dane ili nedelje, i sva osećanja slične prirode, uzeće pod svoje još jedan monopol - monopol muzike. Pesme od tri do pet minuta iskazaće sve naše besove, ljubavi, tuge, veselosti... Najveći deo čovečanstva ne bi znao da je zaljubljen, ili veoma tužan zbog nečijeg odlaska, ili ljubljenja sa nekim trećim, da ga pesme ne uče da je tako. Pomenuti mediokriteti tako misle da nije važno što su dosadni, glupi ili ružni, jer oni imaju osećanja, pa su zato ljudi. Njih vole njihovi kućni ljubimci, ne zato što ih oni hrane nego zato što sigurno imaju dušu, jer kućni ljubimci osećaju da neko ima dušu.

Tako se onima koji znaju da mi imamo dušu i da nismo samo nekakvi mozgovi, pored industrije sporta i muzike, pridružuju sveštenici i kućni ljubimci.

Nauka nije baš najsigurnija da mi imamo dušu. Tačnije, ne postoji ni jedan potvrđen dokaz za to. Zato nauka mora biti u zadnjem planu.

Ima nešto... - kažu ljudi često. Ima: novac, biznis, zarada, i naravno, monopol. To je sve. Ne želim da pomislite da kulturu, pozorišta i knjige, i muzeje i filmove, ne smatram takođe monopolima na apstraktni deo mog postojanja. Smatram, ali njihov deo tog tržišta na kom se trguje našim unutrašnjim životima, praktično je zanemarljiv. Uticaj filma se precenjuje. On je samo tu da nam na sat ili dva ponudi život koji bismo možda želeli da živimo a pomalo nas mrzi da ga ostvarimo. On služi kao sedativ, kao kratki presek koji treba da nas podseti na sve ono što treba našoj duši. Za to dobija odličnu nadoknadu, ali filmska industrija ipak je daleko od onih velikih igrača: muzičkih producenata, olimpijskih i drugih komiteta, verskih organizacija...

Ovi monopoli uče nas da imamo duše, i da u našim dušama nastaju osećanja, uprkos nepostojanju bilo kakvih dokaza da bilo šta slično postoji van našeg mozga. Čovek može imati dušu i osećanja samo na uštrb intelektualnih kapaciteta mozga iz prostog razloga jer u njemu i nastaju (dok se ne potvrdi suprotno). Što su osećanja naglašenija, to je intelektualni kapacitet niži, i rasuđivanje lošije. Primera je bezbroj: svako od nas je bio nekad besan ili tužan, voleo nekoga i radio druge sličnee stvari, koje mu danas, kada se osvrne, ne izgledaju ni malo logično, često ne baš ni sasvim normalno.

Pušenje šteti zdravlju, alkohol, roštilj i droge takođe, Zvezda je u mom detinjstvu bila šampion sveta, žene imaju menstruacije. Znanje o nečemu ne umanjuje užitak u istom.