A trava miriše...!

Kako god se staro opiralo novom, novo uvek zauzima svoje mesto i polako postaje staro, pred novim koje će stići. To se generalno može primeniti na sve što dodiruje ljudska ruka nezavisno od kvalitativne odrednice, dobro ili loše!

Naprosto život ide svojim tokom.

Nailaze razna vremena noseći sa sobom točak promena, koje svako od nas prihvata ili ne...Gledam tako kako lagano nestaje pojam dvorišta, ili bar onih dvorišta u kojima smo mi, iz 50-tih prošloga veka, odrastali. Rasli smo u nekom manje više bezbrižnom detinjstvu, u kome je, za većinu, kradja komšijskog voća bila najveći greh.

Sprema se rusenje

Standardna gradnja, mala kućica, malo dvorište, mala baštica, naprosto nije više stanju da se suprotstavi urbanizaciji, koja gradske zone (pa i prigradske) sve više tretira isključivo kao slobodne površine za višespratnu izgradnju stambeno-poslovnog prostora . Ono malo slobodnih površina, izmedju tih objekata, koristi se isključivo kao parking prostor, a tek tu i tamo se udene poneka zelena površina, neko malo igralište, neka klupica, neka fontana....Neminovnost ograničenog gradskog resursa za izgradnju, neophodnost višespratnica, izgradnja infrastrukture, sve to lagano utiče da se individualna, porodična, gradnja sve više „seli“ ka prigradu, pa i izvan gradskih naselja. Ono što je na zapadu već postalo opšte mesto „da siromašni žive u gradu, a bogati van njega“ postaje sve više i deo naše svakodnevice. Još da postanemo i bogati!

U svemu tome neko se bolje snalazi, neko ne. Sve je više onih koji prodaju, „uvezano“ (dve, tri ili više kuće sa dvorištima od po 3 do 5 ari) na kojima niču višespratnice. Oni zauzvrat, najčešće, time rešavaju svoje stambene probleme, jer u kućama obično žive po 2-3 generacije), investitori zaradjuju na prodaji stambeno-poslovnog prostora, grad zadovoljan, jer rešava problem navedenih prostora u užem gradskom jezgru.....i moglo bi se reći, svi zadovoljni...Ipak, prelazak iz lagodnosti kućnog komoditeta u stambeni prostor „kaveznog“ tipa, u kome se sada pojavljuju komšije sa svim svojim dobrim i lošim navikama, gde je neophodnost suživota i dobrih komšijskih odnosa osnovni uslov za ne samo medjusobne dobre-korektne odnose, već i za rešavanje pitanja od zajedničkog interesa (lift, kablovska TV, interfon, oluci, kanalizacija, grejanje, održavanje...) menja ne samo životne navike, nego i čitavu filozofiju života.

No, ipak neću jadikovati za starim dobrim vremenima i baštama...Neću jadikovati ni za onim vremenima kada me otac pošalje da uberem „neki“ paradajz za salatu, pa udješ u baštu, a ona miriše...

Miriše paradajz!!! (Danas kad odem do pijace da kupim paradajz i kada ga pomirišem....vidim da me čudno gledaju i sami prodavci-nakupci: „ Nije ti bre to jabuka...da miriše..“). Mirisali su mi krastavac i paprika, a o jagodama, dinjama i sličnim aromatičnim baštenskim proizvodima da i ne govorim. O branju „tudjih“ trešanja i kajsija, ni reči....ipak sam roditelj! Po tim i takvim baštama smo odrastali igrajući se „žmurki“, „lopova i žandara“...“na male goliće“ i svašta još...

Nekako se imalo vremena, toliko neophodnog, da osetiš detinjstvo. Da rasteš kao iz bašte.

Ipak vreme nosi svoje.To sada mogu da budu samo setne uspomene na lepa vremena mladosti.Možda i žal za prošlim.

Znam da bi danas bilo suludo insistirati na takvoj vrsti stanovanja i gradnje, ali mi se čini da je sve manje humanosti u svemu, pa i u samoj stambenoj politici.

Ja sam se pre dve godine odlučio (sa porodicom-konsezualno) na selidbu. Imamo dvorište, ali nemamo baštu. Mada ni trava ne miriše loše.

Naprotiv!