Badnje veče i Božićni dan, rođendan Ješue tesarovog sina, me dva puta godišnje podsete na ekipu baba u mojoj porodici, koje su mahom dužile uspostavljanje i održavanje veze sa pomenutim Hanocrijem i njegovim kabinetom, kako na nebu tako i na zemlji. Portparol babe su se brinule, počesto i krišom, za versku sigurnost čeljadi, među koje sam se ubrajala i ja, dajući bogu božije i socijalizmu socijalizmovo. Drugo se odvijalo javno, uz povremene grimase i krišom pljuvanje preko ramena, dok je prvo bilo obavijeno velom konspirativnosti, koja je u mom slučaju izazvala nepopravljivu zabunu.
S obzirom da se duhovno-verskim aktivnostima mahom bavio porodični red prababa, nije ni čudno što je povremeno dolazilo do kolateralne štete, koja je po pitanju moje malenkosti unela konfuziju u božje registre stanovnika sa stalnim prebivalištem u različitim sektorima iste vere. Najpre je, lutajući stazicama bašte senilnosti, prababa Kaja propevala da me je krstila. Očito krišom. Kako je inkvizitorski krug uže porodice uspeo da izvuče iz nje – »u komaricama u kotaricama«. Pomenuta izjava je imala sve simptome bajanja, kojima je baba Kaja uprkos svom deklarativnom priznavanju Ješuine vere bila itekako sklona. Dotičnu izjavu, zahvaljujući kojoj je prababa mogla da konkuriše za redovno zaposlenje u delfskom proročištu, porodica je uspela da razmrsi tek nakon što je saslušala prababinu kraću digresiju o običajima izražavanja međupolnih emocija u vreme njenog devojaštva. Priznanje je glasilo: baba Kaja me je kao prvorođeno praunuče, pod izgovorom kratke i prijateljske posete svojoj porodici u zabačenom selu Komarice, stavila u jednu od dve kotarice, u kojima je ponela ponude, dakle – u Komaricama u kotaricama. Rukovodilac male komaričke crkve je očito bez troumljenja uskočio u baba Kajinu konspirativnu delatnost i izvoleo me očas posla krstiti. Tako sam zavedena u prvi Ješuin registar.
Nedugo zatim na scenu izlazi prababa Ljuba iz okoline Zagreba, zabeležena kao jedna od najvernijih članica naše porodice, koja se krstila i na svakoj raskrsnici. Obradovana činjenicom da je na svet priplakala nova članica društva ugnjetavanih žena, za čija prava se baba Ljuba još u ona davna vremena dalekovido borila svim tvrđim predmetima, a naročito daskom za lukac, baba Ljuba stiže u Badnjevac, naravno preko pupka Balkana, Lapova. Da li u kotarici ili bez nje, uglavnom baba Ljuba se odlučuje za tajnu misiju pod već korišćenim izgovorom posete daljoj, stečenoj familiji. Legendarnim »Lokalom u dva« baba Ljuba me odnosi u kragujevačku katoličku crkvu i kako se kasnije saznalo – krštava me. Tom prilikom se ona i njen saučesnik u zamešateljstvu, sveštenik pomenute crkve, odlučuju za prvo ime pri ruci – Marija, pod kojim me zavode u drugi Ješuin registar.
Pomenute akcije verskobrižnih prababa su izbauljale u javnost tek nakon što su babe izgubile trajni kontakt sa svakodnevicom, ali su kod i vernih i nevernih članova šire porodice izazvale kršćenje, oberučno. S obzirom da je krštenje od čuda pratilo gledanje u mene kao u robu otkrivenog defekta ali isteklog roka trajanja bez mogućnosti vraćanja uz račun, tešenju je pristupila treća prababa, Dara. Baba Dara je doduše, s jedne strane vredno i redovno čistila početkom svog rukava ikonu svetog Nikole, dok je s druge, ispravljena koliko su joj godine dopuštale, kao odlikovani gardista prkosno pozdravljala lokalnog popu. Čim bi popina mantija zamakla iz vidokruga, baba Dara ga je šapatom stihotvorila uz imenicu »lopovi«. Baba Dara je mnogo više od boga volela kralja, ispoljavajući svoje neobjašnjive monarhističke nagone u svakoj mogućoj prilici. Zbog toga mi je ta baba, glancajući me po glavi artritičnim, grbavim prstima, objasnila da je »to sve isto, ako oni ne znaju bog zna, mnogo je samo kad biju, neka si ti meni dobra, ljubijebaba, a bog neka gleda šta će, ima on preča posla no da se bavi zaludnim babama«, odradivši mi poslednji, utešni glanc, od bočnog razdeljka, preko obrve i pola oka, uz reči: »Vidi kaka si mi lepa, ki kraljić!«, potvrdivši tako svoje političko opredeljenje, za nju mnogo bitnije od bilo koje vere i zabune koju bih mogla da izazovem u knjigama božje administracije. Ko zna, možda me upravo baba Dara tako podsvesno i urekla, uprkos dvojnom krštavanju, ne verujem u Ješuu Hanocrija, bar ne kao boga, ali politiku pratim u stopu...
Srećan Božić vama koji verujete, a izgovor za razgovor i lepo druženje svima nama koji ne verujemo.
