SoBe - Siboney, treći deo

Foto: Mira Zdjelar

Siboney je sve do nekog trenutka tridesetih godina prošlog veka bio malo naselje nadomak Havane, sa imenom koje označava jedan od naroda pretkolumbovske Amerike. Kako se grad širio na zapad, Siboney je postao zanimljivo mesto za gradnju zato što je samo nekoliko stotina metara od vode, a istovremeno u svom većem delu pomalo uzdignut tako da manje plavi kada se more izlije u kišnoj letnjoj sezoni. Prostor za luksuznu gradnju polako je ponestajao u krajevima bližim centru grada, kao što su Vedado i Marianao, i po Siboneyu počele su da niču vile.

Na vodi, u blizini Siboneya, otvarali su se socijalni klubovi za elitu, Marina Hemingway takođe nije bila daleko, i nouveaux riches predrevolucionarne Havane naseljavali su se tu sve više i više, naročito u godinama neposredno pred revoluciju. Prava prigradska idila - svuda se moralo ići automobilom, ali to nikome nije smetalo. Dominantni arhitektonski stil Siboneya odslikavao je, i odslikava, vreme ekspanzije, sa vrlo jakim uticajem visokog modernizma, zaljubljenošću u beton, oštre ivice i gole forme. Oštre ivice i gole forme - to gotovo zvuči kao neka čudna vrsta metafore za Kubu kakvu je Juanov deda napustio.

U godinama posle revolucije sa kućama u Siboneyu desila se jedna od tri stvari: neke su bile napuštene i ostavljene da trunu (da bi poslednjih godina kubanska država počela da izdaje one u popravljivom stanju stranim firmama i diplomatama), u nekima su nastavili da žive njihovi vlasnici i svi drugi kojima je država dodelila privilegiju da ih dele s njima (vlasnici su često mogli da ostanu na svojom posedu samo ako dozvole, nekad mnogobrojne, sustanare), dok su treće jednostavno poklonjene elitnim članovima društva, uglavnom partije i vojske, ponekom umetniku ili sportisti. Uz nekoliko pridodatih novogradnji na četiri-pet spratova u kojima žive oni koji treba da budu blizu Fidelu, čija se kuća nalazi u skrovitoj šumici na kraju Siboneya, skoro sve ostale kuće u kraju sagrađene su od tridesetih do pedesetih godina 20. veka.

U nomenklaturi havanskih teritorijalnih jedinica Siboney je kvart, odnosno reparto, deo gradske opštine (municipio) koja se zove Playa. U Siboney se može ući sa dve strane; jedan je prilaz kojim je stigao Juanov taksi, drugi je nešto lepši, preko 5. avenije koja povezuje Vedado sa zapadnim predgrađima. Kada se dođe do tzv. Zvezde, vrlo komplikovane i haotične raskrnice na kojoj se 5. avenija opasno ukršta sa nekoliko ulica pod čudnim uglovima, potrebno je skrenuti levo na 7. ulicu, i tu počinje severni krak Siboneya. Zvezda 5. avenije bila je, inače, jedno od mesta u gradu sa najvećim brojem saobraćajnih nesreća sve dok tu pred Kongres nesvrstanih u septembru 2006. nisu na brzinu postavljeni semafori uvezeni iz Kine.

Juan Berasategui, naš takoreći junak, koji je u Siboney ušao sa južne strane, one koja vodi prema autoputevima što spajaju Havanu sa ostatkom ostrva, smestio se u svoju sobu koja je bila skromna ali pristojna, sa škriputavim krevetom i umereno bučnim klima uređajem, ali čista i podnošljivo nameštena. Imao je i svoje kupatilo, sa sve toplom vodom. Pošto je večerao pored bazena u kojem su se uz glasno cerekanje i prskanje kupala neka deca, odlučio je da se povuče u svoju sobu i da se odmori. Nekako je uspeo da zaspi uz prilično glasan lavež pasa iz komšiluka i dece koju ni mrak ni poodmakli sati nisu sprečili da nastave kupanje u bazenu. Nedugo zatim probudila ga je zaglušujuća buka. Trebalo mu je nekoliko sekundi da dođe svesti i shvati da je pored bazena svirao mariachi orkestar u punom sastavu i punoj formi. Pogledao je kroz prozor. Publika je bila malobrojna, dva stola za kojima su sedeli odrasli ljudi, pili mojitos i pušili cigare. Berasategui je kasnije saznao da su to njegovi sugrađani, građani Miamija kubanskog porekla. Deca su trčkarala pored bazena. Bilo je to oko ponoći, i Juan je sa užasom shvatio da koncert za malobrojnu publiku tek počinje.

Mučenje se nastavilo još neko vreme, a onda je Juan ipak skliznuo u san. Sledeće što ga je probudilo, kada se napolju već bilo razdanilo, bila je neka grozna cika, visoki glas koji definitivno nije bio ljudski. Malo se koncentrisao i shvatio da glas najviše liči na klanje svinja. Tako nešto u ovom poljoprivredi sklonom okruženju nije bilo nezamislivo, i Juan se na trenutak nasmejao apsurdnoj razlici između zvuka Okeana sa svog prozora u Miamiju i ovog klanja nesrećne svinje u Siboneyu, ali onda je shvatio da se ovde bar ne oseća ni stalni white noise, pozadinski puls razvijenog grada, i da baš odsustvo postojane gradske vreve omogućava da se kristalno čuje buka koju prave deca i životinje.

Umoran i neispavan Juan Berasategui tog jutra otišao je na kratko razgledanje Havane, koje je manje-više potvrdilo utiske sa vožnje od aerodroma ali i izazvalo divljenje lepotom starog grada, a zatim je pozvao svog rođaka kome je trebalo da uruči novac. Iz nekog razloga rođak je insistirao da se ne nađu kod njega, već da će rođak doći do Juana. Predveče se rođak pojavio, groteskno odeven u bejzbol kapu sa simbolom tima New York Yankees, i u crnu majicu kratkih rukava sa ogromnom američkom zastavom i natpisom Tommy Hilfiger, koji je pritom bio loša imitacija. Juanu je taj detalj bio posebno zanimljiv, pogotovu što je i u gradu video stanovnike koji na odeći nose razne američke simbole. Pokušao je sebi da projektuje sliku nekoga ko ide po Calle Ocho u Miamiju i nosi majicu sa likom Che Guevare, i shvatio da takvog nesrećnika ne bi ostavili mirnog ni pet minuta. Tolerancija je pojam koji ima različita značenja za različite ljude, zaključio je Berasategui i nastavio razgovor sa svojim kubanskim rođakom.

Prvo su pričali o njihovoj ostaloj rodbini. Rođak je pitao kako je Berasateguijev otac, kako mu je majka, onda je Berasategui uzvratio kurtoaznim pitanjima o kubanskoj rodbini. Rođak je na to, kao po komandi, krenuo sa jadikovkama o katastrofalnoj ekonomskoj situaciji, kako ne može da se sastavi kraj s krajem, kako nema hrane da se kupi, kako je sve gore i gore. Juan je poslušno klimao glavom. Znao je da je to kubanska stvarnost ali se, za razliku od rođakove majice, savršeno uklapalo u priče o Kubi kakve je slušao u Miamiju - oni od nas uvek i samo hoće novac!

Zatim je rođak krenuo da mu postavlja neočekivana i neočekivano naivna pitanja o Americi: da li je istina, i kako je to moguće, da je koka-kola jeftinija od mineralne vode? Ima li mnogo ljudi televizore u kolima (ovo je, iz nekog razloga, rođaku izgledalo jako važno)? Kako bi Juan Berasategui njemu, rođaku, mogao da pomogne da dobije američku vizu? Pošto je na sva ta pitanja odgovorio kako i koliko je mogao, Juan se pozdravio sa rođakom. Ovaj je prišao da ga zagrli. Zagrlili su se, rođački, sa nekom uzdržanom srdačnošću. Stavljajući koverat sa novcem u zadnji džep pantalona, rođak je rekao: „Ako ti bilo šta treba dok si ovde, javi se slobodno." Berasateguiju nije bilo jasno, ili nije hteo da mu bude jasno, šta bi mu to moglo trebati.

Rastali su se, i svaki od njih dvojice vratio se svojoj stvarnosti. U Juanovoj stvarnosti na redu je bilo posvetiti još malo vremena razgledanju grada, otići do jednog čuvenog restorana o kojem su mu pričali, možda do nekog jazz bara, a onda će konačno ići da vidi kuću koju je njegov deda sagradio pre šezdeset godina, i u kojoj mu je otac proveo prve godine svog života.

Nastaviće se...