Medju oblacima

Leteo sam za Beograd iz Njujorka, preko Londona. Posle pet godina prestao sam da idem „kući” u Beograd, sada je to samo Beograd. Kuća je postala Dubai, Njujork, mesto gde imam funkcionalan ormar i gde me obično niko ne traži. Oduvek sam želeo da živim u Londonu. I dalje ga zamišljam kao jedan sasvim drugačiji svet. Sada je samo usputna stanica izmedju moje kuće i Beograda. U mojoj glavi je i dalje spektakularan.

Avioni su sada samo rutina, prosto prevozno sredstvo, poput tramvaja, samo bez duše. Nekada sam ih zvao posao. Sada više ne, i srećan sam zbog toga. Vremena se definitivno menjaju. Dok sam služio putnike prve klase, oni su za mene bili samo siluete, lica bez duše. Sada sam ja bio taj putnik. Duša mi je lutala.

Njeno lice sam mnogo puta video u avionima širom sveta. I plašio sam se da je zaista sretnem. Sada je opet bila tu. Lice joj je zaklanjala kosa, sjajna poput svile. Nasmejao sam se samom sebi. Nesto je ovog puta bilo drugacije. Bio je to onaj osećaj koji prožima celo telo kada je ona u blizini. Osećaj života. Dušu ipak nisam izgubio u nekom od kofera.

Gledao sam je dok je pokušavala da smesti stvari u pregradu iznad sedišta. Ne znam zašto je to putnicima uvek problem. Za čas se tu našao mladić u jednoličnom odelu, hladnog osmeha koji je spretno smestio njene stvari iznad sedišta. Nasmejala se svojoj nemoći i zahvalila mu se na pomoći. Profesionalno se nasmešio. Bio sam ljubomoran. Stvarno sam voleo taj posao.

Gospodjice, da li mogu da učinim nešto za Vas? Možda ste za piće pre poletanja? – smešio sam se diskretno, prikrivajući drhtaje dok sam stajao pored nje. Tako blizu. Prvi put posle toliko vremena da nas ne razdvajaju kilometri.

Da, želela bih… – I tu je iznenada zastala. Gledala me je pravo u oči, ubrzano trepčući. – Ne verujem… Ti si… Otkud ovde? – zbunjeno je mucala.

Jel radis? Mislim, jesi na ovom letu? – polako je savladala iznenadjenje.

Da, ali nisam vise stjuart. Unapredjen sam. Sada sam zadužen za posebne goste. I za sve njihove želje. – trudio sam se da zvučim šarmantno.

Stvarno? Zanimljivo… – provalila me je. – Nisam te videla sto godina. Još od… – Nije dovršila tu rečenicu. Ni ja nisam želeo da je završi.

Evo da ne veruješ gde se srećemo. Video sam te kad si ulazila, sa onom tvojom torbicom. Baš mi je drago da te vidim. – bio sam iskren kao retko do tada.

Jesi,a? Sva sreća pa je osoblje spretno. – nasmejala se – Ma bila sam do drugarice malo, ona studira ovde u Londonu, pa malo svratila. Nisi mi rekao otkud ti?

Evo idem malo da vidim moje, na odmor. Živim u Njujorku već neko vreme, radim i tako to. Došlo vreme da odmorim dušu. Nego šta kažeš na piće, ovamo kod mene. Znam gde posada krije skupa pića. – nasmejala se. – Sa tobom uvek. – pitao sam se koliko je bilo iskrenosti u tim rečima.

Prokleti avion. Koliko sam samo puta želeo da let što pre prodje, a sad je našao da mi ispunjava želje. Njene oči su sijale onim plavim plamenom, usne se smešile, ruke topile u mojim rukama. A vreme je letelo.

Znaš moram nešto da ti priznam – govorio sam tiho, dok sam je gledao tu pored mene, negde medju oblacima. – U svakom avionu sam video tvoje lice. I nekako sam se uvek plašio da zaista osetim tvom osmeh. Bio sam budala.

Gledala me je toplo, srcem me milujući. Nisam znao da li se avion tresao zbog mene ili su to bile turbulencije. Nije ni bitno. Njene usne su rušile poslednje barikade na putu moje duše. Ljubili smo se. Konačno smo bili medju oblacima…