Mali robovi

...mala s. ovako...

kad u jednom normalnom drustvu (a srbija, kavka god da je, nije budzumbura) imas ljude koji znaju sta znaci ropstvo, sta znaci briga o deci, sta znaci briga o deci koja nisu tvoja, pa opet imas decu koja u tom drustvu zive kao da su nevidljiva za osnovne principe, ubedjenja, vrednosti koje to drustvo poznaje i vrednuje koliko vrednuje (vise od budzumbure), to onda znaci da je borba u koju bi ti da se upustis pre goloruko jurisanje na nepoznatu armiju nego fino macevanje sa ugovorenim pravilima borbe.
nije to neka masina koja je jako korisna samo je negde pokvarena, pa vecina ljudi govori "sta me briga za cigansku masinu", a ti i ja kazemo "e, nas briga", pa sednemo, razmislimo, odaberemo metodu, preracunamo i nadjemo kvar. to je jedna grdosija organska i to je sve sto mozemo pretpostaviti o velicini i prirodi problema. i ti se pitas odakle da pocnes - odakle god hoces, SVE NE VALJA i sve je tako nepredvidivo da strategija i planiranje gube smisao. kidaj parce po parce, bij po svim frontovima sve dok ne pronadjes nesto zdravo na sta moze da se kalemi.

ne znam da li je iko ikada vodio bitku za tu nasu decu robove (svakako je nije dobio) ili nije niko nikad - obe (jedine dve) mogucnosti su jednako strasne i obe govore da je vrlo izvesno da ce te, upustis li se u tako nesto, tesko povrediti i oni za koje se boris i oni protiv kojih se boris. treba neko da proba, opet, da pocne, da proba da pocne nesto sto nema optimisticnu istoriju, jasan pocetak a jos manje kraj (i zvezdicu na kraju). treba neko da da veruje da treba vise nego da veruje da moze, i tako se cesto svasta veliko dogodi, za cas:)

tako se ja razmisljam, uglavnom zbog toga sto jos uvek nemas ni jedan komentar. misliti je svakako lakse i bezbednije nego uraditi; kad narod digne ruke i od bezbednog teoretisanja ... not a good sign, certainly not an encouraging one:(
malo sam, svakako, uopstila (te je konfuzno, tak'a mi priroda:), ali trebalo je ukratko obuhvatiti dimenzije tvoje dileme kao i sve nepostojece komentare:)))))
kakvo god da je ovo moje pisanije, ja sam se sad nakalemila na tvoj post o deci robovima!

pisemo se, pozdrav!

Malasneki ,ovo je strasno .I ja sam osetljiva na tu temu .

Pogotovu ovo vreme bolesnika koji decu zloupotrebljavaju u porno svrhe .Pa za rat .
Romi -uvek se setim Kusturice i Perhana ..

Pa deca Afrike .Ameri su zastitili u Keniji zivotinje ,a nisu decu ...itd..

Nekad sam gledala neku reportazu iz Rumunije ,pre ulaska u EU .Tu su pokazivali decu u sahtama sto zive ..
Moj je sef nekada pre 20 god bio na Korziki .Njega i njegove prijatelje su napala divlja deca .Prvo su prosili ,oni su im dali neke pare ,ali nisu imali za sve .Onda su ta deca trazila jos ,oni nisu imali .Tad su ih ta deca od 7-9 god napala i nanela teske povrede,da su helikopterima prebaceni za Fr .I niko nista ,ali ok to je davno bilo .

... malo kasnim sa razgovor-odgovorima:)
pa to ti kazem, kad u jednom normalnom drustvu imas jednu tako sunovracenu i tvrdoglavo dugu pojavu, onda stvarno nema veze odakle pocinjes. nije da mozes da pretpostavis koji put ce brze i bezbolnije uroditi plodom pa da se brines o tome da li si odabrala pravi ili neki koji ce stvari zakomplikovati. kad se nista ne radi i kad se toliko dugo nista ne radi po pitanju nekog problema (sva ta deca su toliko zapostavljena i izmanipulisana da skoro kao da zive u paralelnom svetu), onda je sama cinjenica da neko nesto gura i pomera iz ma kog aspekta pravi i jedini put.
i jos htedoh da ti kazem, da te ohrabrim tj., da nas obavestavas o svim svojim delima i idejama pa makar ta "sneki protiv vetrenjaca" obavestenja bili tvoji najnecitaniji blogovi - nikad ne znas ko od nas moze da te posavetuje, da ti konkretno pomogne i nikad ne znas da li ces nekog od nas inspirisati da napadne cudoviste iz svog ugla (meni si uvek dobrodosla da pises i na pp:)

http://www.freetheslaves.net/Page.aspx?pid=335

Ufff...kada prolazim ulicom posmatram ljude i retko kada mi se susretne pogled sa nekim (zasto? Svi su suvise zauzeti,svojim zivotom,negde zure,jure i nemaju vremena da obrate paznju na sitnice)...Te stvari su njima sitnice i cini mi se nikada nece shvatiti koliko su nekom velike...Baciti papir na ulicu,pa sta,pocistice neko...e isto tako oni gledaju i tu decu,kao "stvar" koja im smeta na putu,i ako ih mrzi da je obidju,jos ce je i sutnuti...boli ne razmisljanje ljudi o tudjim osecanjima,zivotima...Vide samo sebe,i nauceni su da ako zele da uspeju,moraju da kidaju,da gaze preko svega i svih da bi postigli uspeh...a ta deca,njima dodju kao potrosni materijal,ni ne osvrnu se...Ludim zbog toga,i kada sam jednom prilikom prokomentarisala da zelim da nadjem nacin da pomognem tim ljudima,dobila sam odgovor "To je ravnoteza,neko je srecan,neko tuzan,neko bogat,neko siromasan...nikada nece svi biti srecni i imati umereno,uvek ce biti onih ugrozenih."Ja se nadam da nece, zelim da pomognem da tako ne bude,ali o5 ne prodje dan da se ne zapitam,a da li cu ikada uspeti sama?