Putovanja na utakmice

Ne mogu da odolim da ne napišem tekst o utakmicama u inostranstvu. Sutra se igra tekma u Briselu, i žao mi je što ovoga puta neću biti na stadionu. Bio sam pre par godina, kada smo ih poslednji put tukli, i bilo bi lepo da ponovimo taj uspeh.

Put na utakmicu je uvek nov izazov. Ima toliko stvari koje treba da se poklope da bi doneo zadovoljstvo: pre svega rezultat, vreme, društvo. A sve, opet, može da krene naopako i često se završava razočaranjima ili pijanstvom.

Na utakmice sam počeo da idem krajem osnovne škole. Prirodno, najviše sam gledao najbolji klub na svetu, ali takodje i lokalni Sindjelić. Medjutim, prvo putovanje na utakmicu u gostima došlo je sasvim slučajno. Posle jedne ne baš sjajne epizode sa učešćem na radnoj akciji na Lovćenu, krenuo sam sa novim prijateljima, ali sjajnim momcima do Visokog (Dino i Senče - koje smo naravno zvali Mujo i Haso). U sklopu sve te tarapane po Visokom, otišli smo i na meč Željo - Zvezda. Čuvena utakmica na Grbavici koja je prekinuta na 3:1 za nas (Dule Savić dva puta; trećeg se ne sećam). Sjajno vatreno krštenje. Em dobar rezultat, em nas je u Sarajevu bilo barem pola stadiona.

Kasnije smo uglavnom odlazili do Novog Sada. Nekako je bilo najpogodnije: blizu, a rezultat skoro garantovano dobar za nas. Lupali smo ih skoro svaki put (mislim da smo se samo jednom vratili poraženi). Uvek je to bilo praćeno sa dosta piva i zezanja. Lep popodnevni izlet. Jedino su nam problem pravili vojvodjanski panduri. Sve do "jogurt revolucije" uživali su da se istresaju na nama beogradjanima. Medjutim, jednom, krajem osamdesetih kada se već videlo da će uskoro početi igranka u staroj Jugi, toliko su nam dozlogrdili da smo krenuli na njih na severu Detelinare. Poštene su batine dobili (mada ni mi nismo bolje prošli).

Prvi odlazak u inostranstvo nije bio sjajno iskustvo. Keln - šta dalje da pričam. Imali smo jak tim, odličan rezultat iz prve utakmice kući (2:0). Sjajna atmosfera - sve je bilo kao naručeno. Medjutim, već se zuckalo da se Piksi prodao i očigledno je da je u timu zavladala neka čudna atmosfera. Pukli smo 3:0, pred sam kraj. Tužna priča. Još se u povratku desilo da je Surčin bio u magli, pa smo prinudno sleteli u Split (!!!) i proveli noć u "Medeni" u Trogiru. Zamislite avion Cigana u Splitu, u vreme kada je Franja već pobedio i sva ona sranja kroz koja smo prošli bila su već tu, iza ćoška.

E, onda smo naplatili ceh. Krenula je čuvena 1991. godina. Osetili smo trenutak, pa smo nas trojica išli već u Drezden. Dvadeseti mart, osmina finala. Oni ludi - nesrećna istočna Nemačka koja se vratila matici sa puno svojih problema još neostvarenih nada = najjači neonacistički pokret u zemlji. Upozoravali su nas, ali smo osećali trenutak. Još, pored svega, idemo Cicke ja i Goran - koji je u demonstracijama 9. marta zadobio povrede koje su doktori okarakterisani kao smrtno opasne. Ne samo da smo se čuvali huligana, nego smo bukvalno nosili njega neoporavljenog. Srećom, razbismo ih. Naš trojica osvanuli u Žurnalu, uz trubače.

Propustismo Glazgov. Ali zato, sledila je elegancija. Minken! Konačno smo doakali i strašnom Bajernu. Izvlačili su nam se već pre toga. Nabavili smo karte u Zvezdi, a onda je Kof našao sjajnu rent-a-car ponudu. Uzeli smo dve Tojote a koštalo nas je kao i autobuska karta. Gospodski. Nas osam i po gajba piva u gepeku. Ceo dan blejanje po gradu uz uobičajeno nalivanje. A onda Binićev beg po strani na pas Prosinečkog i Pančev utrpava. U drugom, Dejo kilavi beži odbrani švaba (ej: Dejo brži od nemaca) i daje ga. Neopisivo slavlje. Kakav užitak. Dobro, posle je bilo problema jer su svi bili umorni i polupijani pa smo Kof, Cicke i ja na smenu provezli ceo put nazad. Ali, vredelo je.

I, konačno, kruna: Bari. Nas petorica avionom. Vlada Djak skratio rad u Zimbabveu samo da bi išao. Kažu: zabranjen alkohol u celom gradu. Prva kontra mera - ubismo se već u avionu. Još je stjuardesa bila Ceca koju smo upoznali na folklornoj turneji u Kuvajtu. Plus, iznesmo i pronesmo pored kontrole nekoliko flašica viskija. I po gradu: svuda mi. Domaćini ljubazni, bodre nas (Bari takodje ima crveno - bele dresove). Utakmica i nije bila nešto, ali kada je Pančev iz penala overio rezultat, krenulo je nevidjeno slavlje. Šampioni! Kakav trenutak. Još da nismo morali da brinemo o Goranu (opet on; ovog puta se uneredio iz drugih, poznatih razloga). Srećom izbegosmo haos na aerodromu na povratku (nije se znalo ko pije a ko plaća; avioni su vozili kao sa Slavije - ulazio ko gde može) i stigosmo kući na veselje na Marakani.

Nažalost, ne dadoše nam da osvojimo dve titule za redom. Naredne godine, uz skoro isti tim a manju konkurenciju, imali smo sjajnu šansu. Ja sam već bio sredio varijantu za gostovanje u Engleskoj (igralo se na Vembliju). Medjutim, počeše svi oni ratovi, uvedoše nam sankcije i nateraše nas da igramo vam zemlje. Jedino smo Cicke i ja smogli snage da odemo do Sofije i gledamo utakmicu sa Sampdorijom. Nažalost, i pored početnog vodjstva pukosmo. šteta: siguran sam da bi dobili tada zbunjenu Barselonu u finalu (te godine, golom Kumana, Barselona je uzela pehar).

Posle toga, ništa nije bilo kao pre. Mala država, mali klubovi, mali ljudi koji ih vode. Zvezda se nikada nije digla ni blizu tih visina. Par puta smo pucali na pragu Lige šampiona. A uvek smo se zaklinjali da kada udjemo onda ponovo krećemo sa putovanjima. Valjda ćemo ove godine...

U medjuvremenu, gledao sam jednom reprezentaciju. Bila je to ona utakmica protiv Švajcarske, u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2002. godine. Dobismo ih u Bazelu na veselje nas 6 - 7000. Kasnije nas izbaciše slovenci.

Bio sam i u Strazburu, preprošlog decembra. Sve mi se opet pogodilo. Imao sam sastanak u Ženevi, otišao dan ranije do Bazela i na utakmicu. Trebala nam je pobeda, vodili smo 2:0, i na kraju primili dva glupa gola. Drugi u poslednjim sekundama produžetka. Nesreća jedna. Ništa da prigovoriš na igru i zalaganje, ali odoh nazad kao popišan.

O svetskom prvenstvu prople godine u Nemačkoj da ne pričam. Utakmica sa Argentinom mi je pojela sve živce. U onoj sa Obalom Slonovače, koliko god je loše što smo je izgubili, počeli smo konačno da navijamo kako treba. Bilo je veoma lepo i obećavajuće.

Pre dva meseca, pogodi mi se da odem do Finske. Čuj "pogodi" - kada srbinu daju da vodi posao i bira gde će imati sastanke, on uvek organizuje tako da ima dodatni ćar. Tako se sastanak moje male grupe održao u Helsinkiju, baš u vreme kad je naša reprezentacija tu igrala. Sve sam poveo na stadion i svi su, sem domaćina, morali da navijaju za nas. A domaćini fina gospoda. Svi zdušno navijaju za svoju naciju. No, kako im dadosmo dva gola, pred kraj mi uljudno čestitaše i odoše. Ja bi ih polupao da su došli odnekle i pobedili nas na našoj livadi!

Nažalost, ovo sada nije kao ranije. Sada idem sam - drugima je teško da se organizuju. Nisu samo pare i vize u pitanju. Sve se da srediti. Moja generacija je u dubokim srednjim godinama i izgubila je ošecaj za opušteni odlazak u nepoznato zbog naizgled glupog razloga. Šteta. I šteta što mnogi mladi ne mogu da osete tu magiju odlaska na veliku utakmicu svog tima ili reprezentacije.