У свом есеју о Лази Костићу Милан Кашанин написао је и следећу реченицу: „Кнез Никола је волео људе, али мале.” Ова Кашанинова иронија најбоље разјашњава однос црногорског владара према свом тадашњем намештенику, данас изузетно цењеном српском песнику деветнаестог века. Наиме, творац вероватно најславније песме у нашој књижевности, Santa Maria della Salute, неко се време задржао на „двору” књаза Николе, као уредник службеног црногорског листа. Тај најмање плодни период у животу Лазе Костића протекао је мимо његових очекивања; моравши да се из разноразних разлога скрајне из Србије, овај песник поверовао је да ће ваљано ухлебљење и песнички плодотворну доколицу пронаћи у легендом опточеним црногорским брдима. На жалост, тамо су га дочекале беспрекидне цетињске кише и кнежево мушичаво властољубље. А тај његов судруг по перу, књаз Никола, није био спреман да признајући Лазину књижевну величину унеколико својој и науди.
Та црногорска епизода Лазе Костића у ствари је, понешто измењена, увелико пратила цео његов живот. Никада довољно цењен и слављен, често посматран тек као занимљиви особењак ондашње српске литературе, он се све време потмуло спремао за коначни обрачун са својим добом, у којем ће, напокон, успети да изравна све рачуне. Осим у стиховима – а Костић је, право говорећи, једини наш истински аутентични песник оног времена – тај обрачун је записан и у једној од најчуднијих књига у нашој литератури. Реч је, наравно, о Књизи о Змају.
То необично дело објављено је 1902. године, у трену када је српски романтизам већ увелико истрошио властиту форму. У њему се, наизглед непристрасно, темељито претреса целокупна поезија Јована Јовановића Змаја, тада неприкосновеног писца и Костићевог пријатеља. Оно што одатле произлази било је поражавајуће за целокупну јавност: Змај, народни песник и његов бард, управо је по својим најцењенијим песмама био оличење тадашње лоше литературе, ако је није и сâм подстицао. Оно најбоље код Јована Јовановића требало је, како је Лаза просудио, тражити најпре у његовим лирским песмама, а не онима које су претежно биле политички, национално и друштвено ангажоване. На предлог једног пријатеља да ублажи оштрину свог суда о Змају и његовом слављеном певању, одговорио је: „То би била капитулација (и) пред њима, (и) пред његовим отрцаним кадионицама.” А на то није био спреман.
Овај пркосни песник понешто се и огрешио о свог некадашњег пријатеља. На начин античких ретора, он је у своју књигу унео и прегршт епизода из њиховог заједничког живота, и то махом оне које су Змајев карактер приказивале у крајње неповољном светлу. Веровати да у овоме није било и помало освете повређене песничке сујете, што неки готово ћутке пренебрегавају, јесте беспотребно настојање да се Лази Костићу одрекну неке сасвим људске слабости. Како год да било, поједине од тих епизода ипак јесу тек верни прикази романтичарског духа и заноса оног доба.
Тако је, на пример, 1861. године одржана сасвим необична песничка вечера. На њој су се окупили три тадашња друга – Јован Јовановић Змај и Стеван Владислав Каћански, као већ потврђени песници, и Лаза Костић, као почетник – како би за једну ноћ саставили песму који ће на сутрашњој прослави, а и убудуће, бити прихваћена као српска химна. После подоста попијеног чаја, али и вина, како читамо у Књизи о Змају, освануло је и јутро, али с њим не и тражени стихови. И сва тројица су се, напокон, предали пред сном. Иако Лаза Костић ову анегдоту износи као пример свог уверења да је песницима немогуће певати без заноса, па макар то било и по задатку и налогу властитог народа, и ово је тек део оптужбу на Змајев рачун, који се тог посла касније свесрдно прихватио…
Костићева животна судбина, напокон, јесте пуко испуњење његовог песничког „вјерују”. Како је сâм на једном месту написао, „врло су ретки часови кад се већина, а камоли ‚све’ ‚клања чистом карактеру’”. А он је управо то био. Иако је беспоговорно волео српски народ, он га је волео другачије и искреније од осталих. Дивио му се како други нису умели, али га је и једнако тако кудио. А народ? Народ је, као и кнез Никола, волео мале људе. Или, да будемо прецизни, оне мање. Јер то је, ипак, лакше.