ZABORAVLJENI PESNICI 1.0

znam samo da je rođen 1880. godine.

Da l' hoćeš tako ?

Čuj, istinu ću ti reći:
Moja je ljubav od ovoga sveta.
Da li sam ti peti, il' tek treći,
Mom osećaju to ne smeta;
Ni ti meni nisi prva, što ću kriti?'
A i ko zna šta još može biti.

S anđelima te nisam poređivo,
Da nadzemaljski stvor ja obožavam;
I nisam hteo — ne razumi krivo ! —
Da dušu svoju ljubavlju spašavam.
Ja ženu tražim, snage i poleta:
Moja je ljubav od ovoga sveta.


S drvećem.

Crno i mokro stoji u parku drveće,
Ne miče se i ćuti;
Ne tiče ga se ono sunce što se jedva kreće?
I u magli kao kolut žuti,
Bez strasti i plama,
Tromo gazi gornjim putanjama.

Gledaš u kaplje: svaka grana plače.
Stiskaš ruku oko hladne kore;
Priljubljuješ se uz mene jače,
I misli ti gore. —
Pusti srce, nek silno uzdiše;
Ali se ne, boj, — to drvo diše.


U Bečkoj Šumi.

Sveže je i vedro, jutro, —
Ko početak lepe priče :
I po granju, i po žbunju
Nešto se budi i nešto se miče...

Trčaćemo po šumi svude;
Ti ćeš pričati puno i živo,
Ja ću te dirati mnogo,
A ne će ti biti krivo.

Al' posle, bićemo tužni.
Jer znamo šta biti ne sme.
Veče će biti lepo, —
Ko svršetak tužne pesme.


Ne beri ljubičice.

Boga mi nisam hteo, sasvim se slučajno zbilo ;
berući ljubičice izgubio sam put,
te sam u šumu zašô; a tu se dvoje skrilo,
pa kađ me ugledaše, zbiše se u jedan kut.

U nezgodi nisam znao
kuda ću, pocrveneh, tako me je bilo sram.
A kanda mi je još bilo i žao
što sam sâm.


U troje.

Kad zemlja prosta da tuži.
Te se na ranoj ruži
Raseveta prvi cvet,
A leptir polete beli
Da prvi kuša let, -
U vrtu smo se sreli,
Gde jarko sunce sja,
Proleće, ti i ja.

Leptir ljubavno ruži
Šapće, i oko nje kruži,
Mirisni ljubi cvet.
U cvetnom ženinome raju,
Bez misli za drugi svet,
U bezbrižnom zagrljaju,
Idemo, druga tri,
Proleće, ja i ti.

Al' kad žarko leto dođe,
I mladost ružu prođe,
Povije glavu cvet;
Ljubavi leptir se mane,
I malakše mu let, — ,
Poćićemo na razne strane,
— Kud? sâm Bog sveti zna ! —
Proleće, ti i ja.

znam samo da je rođen 1877. godine.

Dar.

Donela mi ljubav san jedan pun boja
vrelih ruža strašću sunčanom šišanih,
pun uzdaha kao tuga golih hvoja,
pun suza kô čežnja pupoljaka ranih.

U njem je blaženstvo vere koja spava
sita pokajanja i bola i groba,
u njemu je miris tamnih zaborava
kao magle s plavih lotosovik leha.

S pulsom sveta tu mi bije srce mlado,
puno slasti, jer sam gorčinom ga trovô;
puno sreće, jer sam do iza groba stradô,
i puno života, jer sam mnogo snovô.

Sve što je u duši veliko i sjajno
bruji skladom tu, pod velom sive jave;
odjekuje s šumom široko, beskrajno
more, puneć pesmom vala bezdne plave.

Kô ćuh vetra meko, povijeno klasje,
pijem san taj slašću koju cveće sniva
pred kraj leta, sluteć: uvenuća čas je,
dok ipak u svojoj lepoti uživa.

I sam sebe pjanim žeđu svojom silnom,
kô vrlinu dana studen noćnih tama,
kao rosa svetla mesečinom svilnom,
što je poji čarom beskrajnih osama.


Tama.

Ploviš kroz moj život kô san jedne strasti
koja nema bića: otišla se barka
iz dalekog carstva sva od sunca žarka;
vesla joj i jedra umorna od slasti

pala. A moja je duša kao more,
ljutika se i giba po njoj zlatna ljuska:
ko kišom crvenih ruža voda pljuska,
od kikota tvoga; zapaljeni gore


Akord.

Doći ću ti draga, u jesenje veče
kad sve ko val smrti siva kiša guta,
i pustinjom mraka samo bol što luta,
bol koji od suza samo žešće peče.

Reći ću ti reci kao jesen tužne,
mutne ko ta kiša koja zvezde gasi,
puste ko krik smrti tonuć u talasi,
i bolna ko nada jedne duše suzne.

O, da li ćeš večno tajanstvena ženo,
čuti reći gđe mi sve se suze sliše,
kô svi ritmi tuga u padanju tmina ?

I da l' će na tvoje srce zatvoreno
pasti bol moj crni iz crnih dubina,
kô na prozor izbe crni akord kiše ?!


Poslednje sunce.

Po podne oko četir toga dana,
kralj stari prođe s dva tri člana svite
bočeć' se kroza komordžijske rite. —
Sve očas bi kô hod palili titana;

bezmerno jedno Veličanstvo Bede. —
Još pedalj neba, stopa zemlje naše.
S nečeg od bola većeg srca stase.
I duše sre ko samrt kiše blede.

Poslednje srpsko sunce spustilo se,
da na rastanku svog kralja celira.
I pade, tu, za krajnje srpske kose,

skotrljalo se ko bačena kruna. —
Žurno se neba zaklapaju sira:
Drim sikće kao zmija smrti puna.

rođena 1877. godine

Na bunaru.

U vedri dan što nagoveštava proleće
Drumom širokim išli smo pokraj livadai
I sa klicima obesne, detinjske sreće
Zdravili pastire mlađe i njihna stada.

Idući tako putem u veselu hodu,
Stigli smo, ushićeni, do jednog bunara,
I nadnesmo se nad mirnu i tihu vodu
Izvora što gasi žeđ umorna ovčara.

I dišuć' miris rasevetanih ljubičica,
Što svezi dah gonjaše iz obližnja luga,
S osmehom blaženstva ogledali smo lica
Na tihoj površini vođenoga kruga.

Al' u tom času žeđ nas je morila ljuta;
Žarka se želja javi da je utolimo;
A ti spusti vedro; za nekol'ko trenuta
Svezu vođu pismo, da žeđ ugasimo.

Ugasivši žeđ ljutu presićeni smo stali,
S utoljenom željom duboko odanuli,
I zajedničkom mišlju smo se pogledali,
Pa, pristupiv bunaru, nad vodom se nagnuli

Al' u dubini plahi se koluti vili.
Nevino zadovoljstvo što nam radost čini
Izgubili smo ! Žeđ ljutu smo utolili;
Al' dole, na ustalasanoj površini,

Ah! ne mogosmo više ogledati lica . . .
I zalud sva lepota prolećnega dana.
I svezi miris rasevetanih ljubičica,
I nežna pesma iz pastirska, stana ...

Letnje veče.

Kad zrikavac u već zreloj i visokoj
Travi svoju pesmu započinje davnu,
Budeći vidikaj uspavani pokoj
Melodijom drevnom po potesu ravnu,

I s dalekih polja počne da se diže
Mirisava vlaga u magličast veo.
Noć prozirna, plava, iz daleka stiže.
Puna tajne čežnje. Tamni oko ceo.

Nedozreli jegam svitnjaci obleću;
Prepelica negde u žitu, daleko,
Začuje se kadšto. Po livadskom cveću
Mesečeva svetlost preliva se meko.

Pod mističnim zrakom srpastog meseca
Tajanstvenom snagom kao da ožive.
Moje mašte budne pokopana đeca,
Međ' zvezdama gore. nebom od kadive.
Pa kad na seoskom usamljenom putu
Daljni lavež pasa iz misli me prene,
Moji snovi davni, u tome trenutu.
S etirnih visina smeše se na mene.

U POZNI ČAS DANA

Mir je kraj mene; setno veče stiže,
Mirisno veče čeznuća i snova;
Sanjivo pokoj nad ravni se diže
K'o miris blagi sa poljskih cvetova.
I opet veče... Čini mi se davno,
Predavno ja sam preživeo njega,
Nekad i negde, u pradoba tavno
Spomenom što me uzbuđuje svega, -

Nekad i negde... Ko bi znao kako?!
K'o u snu tajnom, daleko... daleko,
U snu od koga ostalo je tako
Jedino mračno potsećanje neko

Na tavne slike iz vremena davni',
Na nešto setno, sano, iz davnine,
Što tiho puste zadahnjuje ravni
I gluhe čase večernje tišine ..

I tada, dokle spi ravan bez kreta,
Magleni veo daljna brda skriva,
Miriše silno miris poljskog cveta,
S večeri što se mirnim poljem sliva,

Tada u meni šaputanje neko -
Nagovest mračna neznanih glasova -
Navija tiho i ponavlja meko
Sananu pesmu čeznuća i snova.
Tada, u suton, izvan tišme sveta,
Duša se moja otvara i sniva,
I snovi s' dižu kao miris cveta
S večeri što se mirnim poljem sliva.




* * *

Mutan je, tužan bio dan,
Mrtva se jesen svali:
Oh, daždilo je, daždilo,
Kada se rodi mali.

Sumorno nebo žalosno
Oblačje slilo ćutom,
A hladni vetar šuštao
Po svelom lišću žutom.

U nedogled se krilila
Žalosna pustoš rana,
Pred prozorima graktalo
Zloslutnih jato vrana.

Osmeh ga nije doček'o,
No suza - da ga prati;
Ni poljubac mu ne dade
Njegova mrtva mati...

Mutan je, tužan bio dan,
Mrtva se jesen svali -
Oh, daždilo je, daždilo
Kada se rodi mali !

ZAŠTO?

I noćas, opet, sedeo sam, pio,
Sa ljudma koji tugu svoju blaže,
U vinu pokoj i zaborav traže, -
I opet nisam zadovoljan bio.

Na dušu moju teški jad se svio;
Ni vino meni ništa ne pomaže:
Sa svakom čašom sinji jad se slaže,
K'o da se čemer s rujnim vinom slio! -

Što večno tuga, i jad, i bol raste? -
Što pesma moja, tužna piska laste
Bez gnezda, večno da Boga priziva?

Što večno da sam bekrija a trezan?
Što večno da sam slobodan a vezan?
Što da sam mrtav sred života živa?



DRUGI ZAVET

Kad svršim ovu žalosnu sudbinu,
Kad stresem okov, i carstvu sloboda
Odletim, - tada, protiv sviju moda,
Po mojoj želji, pristupite činu:

Okupajte me u čistome vinu,
Bez jedne kaplje mineralnih voda, -
Ne treba čak ni bikarbonat-soda, -
I kopajte me zemlji u dubinu!

Al' ne u groblju: u polju, daleko,
Gde zemlja grli azurna nebesa,
Gde raste ljiljan, stidna ljubičica,

Gde svake zore, pobožno i meko,
Sa vitih grana Tvorcu hvalu stresa
Hor malih, slatkih i nevinih ptica.


MOJ SAN

Ja snivam, budan, malo, tiho mesto
tu mala kuća, mala -ali moja,
u travi, sniska, starinskoga kroja
rumenog sunca zrak poslednji nesto
života drevnog dah poslednji presto…
na travi, posle umora i znoja,
ja sedim, srećan; pokraj mene moja
malena draga, a međ nama mesto
gde naše dete skakuće i cupka,
čas tatu svoga za brkove čupa
čas sečnu travu; bere mami cveće
Al tad, glas jedan, kao prasak groma
u svesti jekne: ”to je slika doma
što nikad, nikad, nikad biti neće.

O Velimiru Rajiću

Na Nilu.

Nebo se plavi u tihoj noći,
val se razlijeva i pjenu sipa.
Nijemo se koče s obale Nila
dvije goleme glave, dva crna kipa.

Zlatna se šajka ljulja na valu
posuta cvijećem, prekrita svilom.
Fenjeri plamte, udaraju vesla,
zlatna se šajka zavezla Nilom.

U zlatnoj šajci bugari harfa,
nojca je tiha, bajna i mila.
U zlatnoj šajci prosniva sanak na
grudih roba kraljica Nila.

»Od ljubavi mrijem, nebogi robe,
i kako zvijezda plave visine
nemirna drhće, samotna gasne
za tobom tako kraljica gine ! !«

Bugari harfa, krše se vali,
udaraju vesla, izmiče doba,
o tihoj noći pod zvijezdanim nebom
kraljica Nefris miluje roba.



Dva levita.

Granitan je pridvor hrama.
Nebo plavi, zvijezde sjaju,
i vidi se tihi mjesec
gdje lagano tone gaju.

A gleđu ga s tavnih dveri
dva levita veličajna,
u rukuh im plešu svijetla,
a riza im modro sjajna.

Sad govori Levit s desna
kao da se od sna prenu :
»Car Salamun bdi na logu
i cjeliva blijedu ženu !«

»»Divnu ženu !«« veli drugi,
pa obara mraznu glavu,
a vjetar im striže luči,
i ljulja im sjenu plavu.

»Divnu ! divnu ! «- dva levita
kao da su molit' stala. . .
- Al' je bijela mjesečina
po stubama hrama pala.

U Zlatibor,

u šume, gde buja besmrtni bor,
kad bukne vatreno leto odbludićemo mi.
Tamo ćeš bikove mlade s detinjskim osmejkom jašiti
i s brda u sumrak radosno na moje grudi strčati,
telom mi mladim pevati kako sve živi, zri,
ti, ti.

U Zlatibor, ,
u brda, u dobri seljački dvor,
da belmuž samnom ručaš i kušaš planinski sir,
U nevinoj, a moćnoj i večnoj prirodi
da nađem u tebi vedri, pastirski, beskrajni mir,
da biće tvoje otkujem od predrasuda svi',
ti, ti.

U Zlatibor,
u goru, u tica spontani hor,
u moćna, široka jutra umešaćemo se mi,
rođenom krvlju i strašću zanosne pesme pevati,
sve dok ti malo telo, vito ko vodena mlaz,
na njive ne zamiriše,
i ne bude ti u beskraj polako, lakše pa tiše,
raso se smeh i glas.

Samo će drhtava grana kad se pod rodom zaniše,
Kapati rosno na nas.



Predraga sestro moje mladosti,
dojke su tvoje ruže rumene
koje u vrtu božjih radosti
zamirisaše samo za mene.

Ti koja jesi obraz ljupkosti,
za dojke čije krotke, malene
hoće da moje srce uvene,
imaj za mene, dušo, milosti :

daj da večeras spustim lagano
umornu ovu glavu, dragano,
na grudi tvoje ko kitu smirne,

tu da mi bude tiho sklonište,
jer duša moja ljubavi ište,
snove spokojne i noći mirne.

Obnova.

Ipak je sunce dražesno
još i nad ruševinama,
i brsni jutarnji dah
miluje, zanosi slađe
posle minule noćne bure.

Hodi, - i neka te ne muče
oboreni jablani,
prelomljeni stubovi
i rastrgani ćilim
vrbena, ljubičica.
Hodi u znani kraj,
koji sad opet cepti
pod smaragdnom rosom
i zlatnim varnicama
pobedonosnog sunca,
i čija je mirisna duša
žudna - kao i tvoja -
opojnog zagrljaja.

Pođi, lako ko san,
melodičnim vijuzima
ozbiljnih starih putanja,
i slušaj i gledaj dobro :
pupoljci, sočno granje
ne šušte ; trepere samo
od titravog povetarca.
Prekrasno, nežno granje
što se iznad nas spliće i spaja
u bujne svodove -
oh, ono strepi i blista
i od drugog nadahnuća . . .
Pođi za šumom, za zrakom
što kipe iz čipkastog lišća,
koji te ljupko zovu
ka bratskoj, drevnoj fontani.

Slušaj ! - vodoskok pljuska
još uvek, kliče,
kao jato radosnih ševa,
kao neiscrpivi roj
plahovitih poljubaca
u piru mlađanog jutra...
Hodi - i strasnim i svetlim
mlazom speri sa čela
sumor avetinjske noći ;
podigni sa ushićenjem
rasvetljeno lice i ruke
ka Velikom Videlu, -
kao ovaj bronzani triton,-
da brizne iz tvojih grudi
neukrotivi kristalni skok
vesele proletnje pesme.

СМРТ ПРОКЕ ЈОВКИЋА НЕСТОРА ЖУЧНОГ У НИШУ

У Нишу је 1915. године умро један од талентованијих наших песника: Прока Јовкић Нестор Жучни.

Као младић био је пун ентузијазма, полета, жеља, амбиције, елана и страсти. Желео је да учи, да упозна „науке и свет", па га је та жеља одвела преко океана, у Америку. У то време Америку је захватио убрзани темпо акумулације капитала, владала је сурова борба разних капиталистичких монопола и картела, степен експлоатације радничке класе доживео је крајње размере. Посебно су тешко живели досељеници из Европе, који су градили економску базу Сједињених Америчких Држава. И попут Џека Лондона, уместо да учи и стиче знање, Јовкић је био принућен да се лати најгрубљих послова. Радио је као надничар, а немајући никада стално радно место радио је „од јутра до сутра". Физички рад га није разочарао, иако уморио.

Сачувао је снагу духа и у неким исељеничким листовима објавио своје прве песме. Исељеници су поздравили свога песника, уметника који им је донео речи, стихове и песме написане језиком који су слушали у својој земљи.

Убрзо је Прока Јовкић објавио збирку песама. Поново је поздрављен. Посебни поздрав је представљала реч Јована Скерлића. Охрабрен речима похвала и пун жеља да се врати у домовину Јовкић је 1911. године стигао у Београд. Било је то време припрема, а убрзо и почетка, балканских ратова и Првог светског рата. На позив да се брани отаџбина и слобода Јовкић је обукао војничку униформу. Пријавио се као добровољац. Као писмен и образован човек радио је у Министарству, које је из Београда евакуисано у Ниш, 1914. године.

У данима I светског рата, Србију је захватила епидемија пегавог тифуса, а посебно Ниш и крајеве око Ниша. Од опаке болести разболео се и Нестор Жучни. Умро је у Нишу, 27. априла 1915. године.

Поводом његове смрти у Нишу је штампана следећа објава:

ПРОКА ЈОВКИЋ НЕСТОР ЖУЧНИ, ДРЖАВНИ ПИТОМАЦ, СТУДЕНТ И КЊИЖЕВНИК

Угасио се млад, чедан и беспрекорно племенити живот. Смрт нам је отела човека који је био и представљао један велики идеални, поштени свепл чедности, хуманости и природе.

Изгубили смо друга и брата, чији је живот сијао отменошћу једне велике а топле и нежне душе са најсветлијим и узвишеним моралом богочовека. Сахранићемо га сутра у 8 сати на нишком Гробљу.

Другови:

Будимир Граховац, Филип Медић, Тривун Ђукић, Душан Крајиновић, М. Ђорић, студенти, Сима Собајић, књижевник и многобројни другови и пријатељи.

Ову објаву, са пригодним чланком и фотографијом, први је објавио Стојиљко Стојиљковић, новинар „Политике", 5. априла 1931. године.

Из књиге Кључ старе Србије, Ђорђе Стаменковић, Белег, Просвета, Ниш, 1997, ISBN 86-745-343-5

БОЖАНСКА ЉУБАВ

Од како знадем за себе саму,
Од тад' ми срце за љубав зна.
Кроз светлост дана и ноћну таму
Љубави светој клањам се ја.
На њу помис'о срце ми гони
Да му је мио васколик' свет;
Да око моје сузе не рони,
Баш кад ме снађе и удес клет.
Она ми ј' вера, милост највећа;
Она је моме срдашцу над.
Са ње ми није тешка несрећа;
С ње лако сноснм највећи јад.
Са ње ми пламти, са ње ми гори
Ка моме роду у груд'ма жар.
И ово — што ми сад срце збори —
Моћне и свете — свети је дар.
Она је правда, она истина —
Њој се од срца ја клањам свог.
Љубав је права, љубав је сама
Највише биће, љубав је — Бог ! ...
(1893).


НА ВЕЛИКИ ПЕТАК

Спаситељу света, Христе!
Моје муке нису исте,
Ко што некад беху твоје,
На данашњи данак, Спасе:
Ал' смилуј се!... помози ми!..
Падајући на колена
Пред распеће свето твоје,
К' теби дижем руке своје:
Молим ти се... о, смилуј се!
Опрости ме боље моје!!...
(1892)

ЋУТИ ТРПИ

Кад те снађе каква боља,
Ил' када ти срце тишти
Каква туга, ил' невоља —
Ћути, трпи, не пропишти
Сучесник ће т' јада бити,
Онај који Бога воли,
А од Бож'јег отпадника —
Биће само подсмех голи.
И тај подсмех начиниће
Да т' из ока суза кане;
И тај подсмех начиниће
Срце твоје да узда'не.
Тежак уздах, суза горка
Душе ти је — клетва веља,
А њоме си, нехотећи,
Увредила — Спаситеља!...
Не, хришћанка права не сме
Ником зло за зло да врати:
Да јој Творац свега света
Љубав своју не украти.
Зато кад те снађе боља,
Ил' када ти срце тишти
Каква туга ил' невоља —
Ћути трпи, не пропишти!
(1893)


КРОЗ МАЋЕДОНИЈУ

У Маћедонији — колевци јунака.
Витеза, Србина Краљевића Марка —
Уз меке се струне Обилић спомиње.
Кнез Лазаре слави. Бранковић проклиње;
Уз Христове с' песме воштаница жеже,
Кољиво прелива свети колач реже...
Ту се слава слави. А сви добро знамо
Где је крсно име и Србин је тамо."

Светињом се овом моја душа бави,
Мисли ми се множе и вију по глави:
На догледу Скопља, поносити Шара
И најлепше реке шумнога Вардара
Што се као платно, к'о сребрна пруга
Кроз доље и кланце крај пута вијуга
Васголеми данак. А у само вече
Српско „збогом", сморен, путницпма рече,
И похита десно, У тихом шумору
Жури се увиру, Јегејскоме мору;
А чим се одоји, већ путници знаду,
Да се ближе лепу Дојчинову граду.

Оборене главе стојим невесела,
Да угледам Скопље жарко сам желела
Сад крај њега тужим. Мисли ме пренеше
Чак у оно доба, кад столица беше Милутина Краља...
Суза око влажи, Бегам од тих мисли, а срце ми тражи
Да се поразгали у тешком немиру.
Занесеном душом додирујем лиру,
Сребрне јој жице... Песмицом се галим,
И песмицом Шару и Вардару хвалим
Потомка Немање:

„Племенит је, чио.
Син је врла оца. Свима нам је мио
Као земље српске и свето предање,
За будућност срећну, он нам је уздање.
Кроз Маћедонију, зато, лиром стазим
И мимо вас, зато, сребрном пролазим,
Да вам не би радост дошла изненада...
Са њезиних жица што изводим сада,
Као и до сада - истина је сама.
Узбуђеном душом дошаптавам вама:

Крунисане главе, не видесте давно...
Минуло је много! Пет столећа равно!
Сад ће Александар мимо вас да мине.
О, нек' вам се биће ка прошлости вине.
Знана вам је добро. Сетите се оба
Свега што је било... Душанова доба
И душана силног у панциру, шлему
Александра ћете познати по њему,
Његова држања! Срца је његова...
Па зар да нам срећа не засија с нова?!...
Кад видите Краља, главу поноситу,
Миром помазану и светлу му свиту,
Примите их лепо! Српкиња вас моли...
Али на што молба?!.. Свој својега воли.
Знате обичаје... Умете и знате
Да српскога Краља српски дочекате.
Хујањем, Вардару, поветарцем, Шару,
Кликните му, младом: „Срећно, Господару,
Краљу од Србије! Срећан ти долазак!
Кроз Маћедонију срећнији пролазак!
И срећно ти било даље путовање!..."

Знате ли куд' смера Србово уздање?
Царевоме граду, турскоме Султану,
Абдулу Хамиду праведноме Кану:
У најлепше доба, у почетку лета,
Када цвеће мирис просипа и цвета.
Баш на сами данак, кад је Лазар пао,
Пошто се с Муратом царем погледао.
На значајни данак гледаће се с Каном
Александар!!... Боже, лучом обасјаном
Обасјај му стазе!...
Ти мили Вардару, јави силну мору
Да ће њиме ићи мимо Свету Гору.
А море таласом нек' удри о стену
Да се Хилендарски свети оци прену—
Чеда просвећена Саве, Симеуна —
Нека им се срца, побожности пуна,
Ка небу, престолу Господа узнесу!
Нек' пред Бож'је лице молитве изнесу:
Да састанак Светлих, пријатељство ово —
За највеће благо буде Србиново!..."

Крај Скопља, 3. Маја 1894.

ЗАНОСИ

Далеко смо стигли
Одзвањају свим бојама звуци
Али ко може рећи где смо

Лете зоре од стазе до неба
Галактички сустижу се снови
Али ко сања

Тиранин је у магли Окови су дељиви
У подземљу их нема

У Краљеву


НЕМИР

Туђин ми куца на бит ћелије
Да мене у мени не буде
Да ми постојање костур глође
И зрно невере у зглобове уће

Да ме горчина умртви
Да ме сећање убије

По нека сањива зрака
У срж немира залута
Да сасвежђа наде иодстакне

Ако је источник бистрији
Што је у њему мање блата
Је ли гора мудрија
Што је у њој више сова

У Родијељима (киша са грмљавином, лојаница на услузи)




ПЕЋАРАНКА

Свим Пећаранима

Били смо шака гњиле земље
Слух сопствене неверице и бола
Упућени на око и реч
Вечити домет гробља и ускрснућа

Имамо своју зубљу и завет
Наш ветар их под крилом чува
Кад год авет заигра на темељцу
Они заједно с песмом долете

Прекост нам туђини глачају
Колико и кандила порекла
Кад нас лелек ћивота пробуди
Из сваког грмена сабља васкрсне

Записани смо у свим облицима смрти
Ломаче нисмо гасили сузама
Што Мартин Лазар Миро Симон Гроздан....
Не сведоче
Наша је ћуд крива

Кад се закачимо за тврдо небо
Мека нам ледина измакне
Кад на земљу пијано станемо
Неко тамно ждрело поглед нам скамени

на Спасојевици (Пећарска)


ПРЕПОРУКА

Ђеду Неђељку (1862-17.10.1942.) и брату му, ђеду Давиду (1872-17.10.1942.) учесницима Мојковачке Битке и других попришта.

Почети од корена века
Путовати перивојима и тишином
Удисати свежину кладенца
Уиијати боју дуге оком сокола
Памтити леитирс месечине
И све завеслаје у матици љубави

Не закидати духу и годинама
Не сузити и не уздисати
Не бити ни дужник ни поданик
Не обожавати довршено

То је мали каталог
Дотакнут погледом
Таворског зрака

Ледени врхови века
Можда нам допусте
Више плаве вечности


У Нишу

САМОЋА

Трагови ветра и таме
На лицу самоће
У рабошима ноћи
Уместо на пучинама
У врту душе Пирују
У оку им језгро сунцокрета
Презрело у јари
По неки гласник сећања
Зажубори матицом осаме
Можда је то трептај латице
Увелог цвета утехе
Или порука анћела гордости
Да је уз нас



ТАЈНЕ

Дубље у дубине
Нек прокључа крв
Заветна искра
Васкрс заборављених имена
Подземни украс обелиска

Нек се жалу патине
Заплешу сенке
Ликови ирезрени
Нек се облак слива
И нек огањ пада
У грло тајне
Орах са црвом у језгру
Неће из тла никнути
Тајна без искре у гнезду
Оклоп скинути

Мрчајевци




ЗАВЕТНА ВИНА

То што смо историјски скућили
И духовно окрилатили
С благословом Вишњег и времена
У грлу је запело

Под барјаком растемељују
И дажбине стоноже

Сад нас зуби наших јасала
Гризу
Њихове трпезе трују

Под свећом нашег поноса
И аманетима предака
У језгру Храмовског парка
Испијају заветна вина
Српских круна и олтара

Костуре смештамо у гробља
Вишак у несме и памћења

За гробља су звона и опела
Шта ћемо са осталима

У Нишу


ЗАВЕТ МОНАХИЊЕ КСЕНИЈЕ ОД СИКИНИЈЕ

Мени грешној супружништво није по вољи
Врлинско житије нек ми буде брак
У некој испосници ил богомољи
Где је трајање смерно и где влада мрак
Хоћу да истугујем да испостим и да патим
Да заобићем узношења крња
И да се смерна подвижништва латим
У ланцима огња са венцима трња
Храна ће ми бити кора сува хлеба
Натопљена сузом из ока грешнице
Посута пепелом из кандила неба
За убого тело храмске мученице
Бдење уздржање љубав и смирење
Сва преподобија и прегнућа чиста
Постаће моја кремна уздигнућа
Ако се уневестим у Женика Христа
Презреним рухом дрсвне просјакиње
Крстолика с девством и с миром
По канонима чедне монахиње
Усахнуће тело са Христовим вином
Под венцем звезда и Дечанског крста
Што у ореолу алемасто сија
Чесне мошти невесте у Христа
Нек благослов Светосавља свија

У Нишу


СЛАП

Наталији Шћепановој

Бисерно се сливаш
Бојама дуге
Космички анђеле

Ако ти је око одредило пут
Нека ти сунчеви зраци
У зеници логују

Твој горски хук
Део је мелодија
У дубрави птица

Буди сапутник небеског ока
И део његове
Дијамантске огрлице

Слап
Рајска бања чула

Творче
Што их више не подари



ЧЕЖЊА

Заопанчио стрминама и камењарима
Змијопутима и једностопима
Час горе час доље осојно и присојно
Онако гологлав закићен перчином
Увијен у чежњу дјевојачког вида

Сикће скоковима по исклијалим лазинама
Погледом пресијеца обронке и пропланке
Аманетисан и зајуначен џефердаром
прађека
Би да искре Сињајвине
У отворену шаку намами

Кад у облак зацакли лабуд му излети
Под чијем би крилом просиктао небом
Да на алку архангелског трона
Закачи пламен

Како се само плећета и змијоглави
Пунотрк му лучан и јеленски лаконос
У некакву се стокрилу птицу преображава
Да и орла витлагаа надлети
Када му ведрина Смиљаниног ока
Обасја све испод облака и жудње
Сињајвина постане
Уравничена долама у рују њених зеница

На Дурмитору




ОНА

Још си у мојим буђењима: Томи М. Гутићу (1930-1962.)

Лице јој вајали анћели
Да буде заштитни знак
Галерије Месеца

Залихама пролећа у оку
Растамни амбисе мрака
Да уходе угуши
У гласу јој лати љиљана
Којима крепи ведрину дана
Када га сенке обмањују

Белину зиме милешевски љуби
Пролеће и лето су њено биће
Јесен песмом милује
Да своја врела укроти

Кад се изгрмени у руху Еве
Цену пролећа у стид запрета
Пред њом се и евнуси
Сете прародитељског греха

Крај Нишаве


АНАДОЛКА

Миљи-Миљарди Симовој и Божаниној (из Дрндара)

Памте је ирекинути снови
И јутра гнева што их празнина ваја
Љути на неваскрслу машту
Да украси бисере маја

Ведрина занос и руј
Јаре везирове кћери
Хиљаду и друга бајка
Астролошко виђење
Бела магија
Драгуљ у мојој вери

Понекад и скелет мрака
Лелујаво врховима дуби
И врелим плућима дише
Срећан ако му око Анадолке
Корен сујете збрише


ЗБУЊЕНИ ДАН

Отворио сам око и целивао дан
А он поданик ноћи
Починак ми оте

Изменисмо увреде и праштања
У осмесима сахранисмо љутње

Бројећи ловоре
Са осунчаног брега
Наздрависмо далеком ушћу
Друмовања маште




ДАЉИНА ИЗМЕЂУ НАС

„... јуначком смрћу уморена Јевра Поповић.....из села Пећарске, после зверског мучења и разапињања коњима на репове... 31.05.1943. г. исечене су секирама Роса и Стана Поповић, Илинка и Стана Пребирачевић, Јелица Недовић жива бачена у ватру: 1944. г. погинуле су Марица (... мајка 7 деце) и Драгица (стара 13 г.) Поповић..." (Милутин Поповић: "Тако је било", Београд 1988. г.)

Јеври и свим умореним Пећаранкама


Време је обесмислило
Избор жртве
И кама понизила очњак звери

Гомора је малоумљу узор
Разуму прекор и трагедија
Корак убице
Ђаконија злочина мери
На предаху румено вино
Из аорти фетуса
Ужегле утробе чопора
Са задасима рептила
Мрште се у горчини чула
И свих даљина између нас