НАШИ ДАНИ

А зашто нисте помислили?

Zato shto mi je dobro poznat opus V. P. Disa.
Da prostis, ete, malKo chitam (od detinjstva josh). Moz' bit' da to danas i nije bas popularno, al', ete, sta cu, protiv prirode svoje ne mogu (mozda i mogu, al' necu).
I moja omiljeTa:

Можда спава

Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне;
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено прољеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад;

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

Da, naravno, o Jovanu Dučiću.

Uuuuu... Ima mnogo toga o njemu da se kaze...
Da ne ulazim sad bas u detalje, al' nije bas bio neki zenoljubac (sto ne znachi da je bio muskoljubac, mada neki zli jezici bas to tvrde).
Opet, ostavio je neizbrisiv trag na Magdaleni, koja se nikada nije posle njega udala (chuj udala, odbijala da izadje iz kuce kad su raskinuli tajnu veridbu)...
Ducic - kontraverza i mnogo toga jos...
Jedan od mojih omiljenijih njegovih stihova (sorry za trol, ipak, pises ovde o Disu, al' ne mogu da odolim):

mre potonja svetlost i postaje smeđa
oktobarsko sunce gasne iza huma
a tvoja je duša puna bolnog šuma
teška suza stala u dnu tamnih veđa

Zli jezici lupaju, ništa više. Ne verujem da je bio ženomrzac, bez obzira na Blago Cara Radovana. Baš mislim da je voleo žene.

Dobro da nas je voleo, sta bi tek bilo da nije... (sala mala apropo BCR-a).
Jedva chekam text o Duchicu.