Muka nam je...

SimaKosmos (IzDalekogSvemira) alijas Sunašce & Constrictoria92 – prijateljski, poslovni & bračni sapatnici u epizodi: Muka nam je...

Sedimo Sunašce i MojaMalenkost večeras i pričamo o svemu i svačemu. Tek pade mi na pamet:

- Sunašce, sećaš li se kako nas izbaciše sa one krsne slave? 

- Aha. Proglasiše nas domaćim izdajnicima, stranim plaćenicima (iz njihovih usta u božije uši) i, kako ono beše – a, da: narkomanima. Ženče, a da li se ti sećaš kako nas umalo ne spališe na onoj žurci? – Sunašce će.

- Ih, Sunašce, kako bih zaboravila! Proglasiše nas HordamaZla, srBovima & PatriJotama... I šta smo sad mi? 

- Nesvrstani?!? 

- Pa, da osnujemo stranku, a? Da se svrstamo negde već... – naivno ću ja.

- Slušaj, Ženče, da sam hteo da se bavim kriminalom bio bi pošteni narko diler. Kakve bre stranke! Ne strankaj mi po kući. Taj soj ne bi pustio ni maslačak da mi čuva. Ako hoćeš kod njih – ne može kod mene. – pobesne Sunašce totalno.

- Dobro, de. Što se žestiš? Ja mislila malo ’leba bez motike... – probah da smirim raspaljenu situaciju.

- Nemoj da nam navlačiš motke i motike na glavu. U programiranju nema ni laži ni prevare ni Ivice ni Marice – samo jedinice i nule (a one rade tačno ono šta im kažeš). Nema ovo-ono, mislio sam ovako, rekao sam onako, izvučen sam iz konteksta, ne razumete vi mene, paori nijedni, niste me obavestili i nisam se obavestio.... Mani me se i politike i političara i glasnogovornika i stranačkih vojnika... Svi se izmenjaše na vlasti i samo blablablabla. Više ne znam ni koje vlast, ni ko opozicija. Čas se vole, čas se mrze – ko španksa serija jbte. Jedino znam da se plaše da bi im ruke otpale, ako bi makar i probali da urade nešto – nastavi Sunašce nesamnjenom žestinom.

- Ne bogoradaj na sveca, NekrstuJedan. – pokušah da se našalim.

- Eto, nisam kršten. Zamisli samo da me Pahomije podučavao veronauku kad sam bio mali, a da me Amfilohije blagosiljao kad sam išao u vojsku.
A je l’ znaš šta je problem ovde? – odmahnuh glavom. – Ne znaš? E, sad ću da ti objasnim: Je l’ toliko teško shvatiti da nisu ni sva sveštena lica kao ove dve pomenute kreature, da nisu ni svi vernici tupavi i zaostali, da nisu ni svi ateisti prepametni i extremni, da nisu ni svi koji se ne stide da kažu da su Srbi patriJote... Svako ko hoće da misli svojom glavom i nije ostrašćen, može da vidi u svojoj okolini i normalnog ateistu i normalnog vernika i normalnog glasača neke stranke. Samo oni koji idu po mišljenje u neku Instituciju (stranka/organizacija/dodaj po želji) vide da su svi oko njih neprijatelji njihove ideje i da su oni jedini, eto jadni, „pravoverni“. Hebi ga, niko ih ne shvata, sem njima slični. Verovatno bi voleli da nas sve pokrste/učlane/preobrate/dodaj po želji i izvedu na „pravi put“. A oni koji se opiru, pa, nek’ gore na lomači - oni su i tako kolateralna šteta u procesu prosvetljenja vaskolikog pučanstva.
Ovo je naš fuckin’ život!
I muka mi je više od onih koji bi hteli da se bičujem na Terazijama i izvinjavam okolo zato što sam Srbin, a i od onih koji misle da smo nastali pre ameba. 
I muka mi je od eksperata koji sve znaju dok se ne ugase svetla u studiju.
I muka mi je što se grejem na struju, jer drugu opciju nemam.
I muka mi je što mi traže pare, šatro za pretplatu (e nedam i nikad neću ni dati RTS-u ni cvonjka, pa makar u Padinjaku završio!!!), da bi mogli Ceci da plate nastup za Novu godinu.
I muka mi je od onih kojima su za sve krrivi Turci, CIA, Vatikan, DB, SPC, Milošević i svetska ekonomska kriza, a oni bi sve mogli da srede i promene, samo da toga nije bilo.
I muka mi je od kontraverznih biznismena i ostalih „poštenih“ stranačkih finansijera.
I muka mi je što mi je mladost u šetnji i pištanju prošla, a svi oni protiv kojih šetah doživeše lagodnu starost pod okriljem onih za koje sam šetao.
I muka mi je od onih koji bacaju kletve sa skupštinske govornice i čekaju povratak svog velikog vođe.
I muka mi je od onih koji malo malo, pa ostvare neku „veliku diplomatsku pobedu“.
I muka mi je od onih čiji se koferčići zaboravljaju.
I muka mi je od onih koji su čas pozicija, čas opozicija, u zavisnosti ko da više. 
I muka mi je od onih koji misle da smo mi za sve krivi u poslednjih 20 godina, a i od onih koji misle da nizašta nismo krivi...

- I meni je muka, Sunašce, i meni...

- Sve bi ja to na društveno koristan rad... Ma, bre, poslao bih ih u Survivor sve! Dovoljno društveno korisno bi bilo da nam se skinu svi sa grbače. Ne sumnjam da bi potopili nesrećno pusto ostrvo svojom genijalnošću.

I tako, večeras, dođosmo do zaključka da nam je muka od svega. U to ime nazdravismo pivom sa povećanom akcizom i zapalismo po jednu koja čeka proceduru u Skupštini.

Nego ja bih, nešto da vas pitam, ako smem:

Je l’ se ovako osećaju svi potencijalni emigranti pre konačne odluke o odlasku odavde? 
Preživeli smo ratove, inflaciju, venčanje, otpočinjanje malog biznisa (po Dinkićevim pravilima) – da l’ je moguće da posle svega ovoga čovek/žena ostane normalan/a?!?
A kako je kod vas? 
Pitam vas da znam šta nam je: da l’ smo mi za lečenje il’ nešto drugo treba lečiti (ako se lečiti da), il’ treba bežati odavde glavom bez obzira...