Milutin * stigle i fotkice

Rešila sam pre desetak dana da udomim macu. Mačke obožavam, kod roditelja sam imala nekoliko mačaka, međutim poslednja maca je tragično završila (pala je sa terase) te sam se zaklela da u stanu više nikada, nikada, nikada neću imati macu.

Od kako smo suprug i ja u kući, neprestano ga moljakam da uzmemo jedno mače. I tako smo godinu dana razmatrali jeste li ili nije humano držati bilo koju životinju zatvorenu, šta će i kako biti kada dođu deca, i nismo uspeli da damo konkretne odgovore na sve te dileme. U takvim situacijama ja samo presečem, pa je tako bilo i ovog puta. Obavestila sam supruga da ću dovesti mače, na šta je on, umoran od mozgobolje koju mu zadajem sa milion stvari dnevno, rekao kratko - dovedi mače, ali da znaš da je ono samo tvoja briga. Ih, sreće i veselja !

Prvo sam obišla sve zoo shop-ove u gradu kako bih našla oglase. Verovali ili ne, pronašla sam ukupno 1 oglas. Zatim sam pozvala Veterinarsku stanicu, gde mi je ljubazna doktorka obećala da će mi pronaći mače. Kakvo treba da bude - pitala je. Malo me je bilo sramota što ću da biram, jer ne bi trebalo da mi je važno, ali sam se setila svoje poslednje mace i rekla doktorki da bih volela crno-belu macu. Uzela je podatke i optimistično dodala Pa naći ćemo valjda jedno mače.

Dok je doktorka tražila mače, ja sam pozvala gospođu koja je ostavila onaj jedan oglas. Objasnila mi je da ima desetak mačića, raznih uzrasta i boja, uglavnom su starosti oko 6 meseci, ali ima dva mačeta stara 3 meseca i baš su crno-beli. Oduševljena što je moja potraga trajala svega nekoliko sati, odjurila sam u kupovinu posipa, posuda za nuždenje i hranu i tako opremljena stigla kući. Sredila sam celu kuću tako da čim buduća ljubimica stigne odmah možemo da se igramo, a pre odlaska po nju ugrejala sam mleko da je čeka toplo. Sela sam u auto, pozvala gospođu opet i rekla da stižem.

Gospođa me je čekala ispred kuće, objašnjavajući kako nema uslova za toliki broj mačaka i da je zato rešila da ih podeli. Otvara mi vrata od kuće i već na pragu me neverovatan smrad udara direktno u glavu. Ona mi priča kako je posip lošeg kvaliteta, i opasno me vuče za jezik. Ja sam kupovala uvek najjeftiniji posip, kad nije bilo posipa koristila sam i pesak i nikada nije ni približno smrdelo, jer sam za mačkama redovno čistila. Prvi utisak - jako loš.

Već u predsoblju zatičem desetak mačaka, imaju 3 korpe, jednu zajedničku posudu za kakenje/piškenje, u predsoblju nema svetla tako da praktično u nekom polumraku tražim među tim mačkama dva mačeta o kojima je pričala. Ona mi o svakoj mački priča celu istoriju i dok priča ja uočavam da sve do jedne beže od nje, ni jedna nije umiljata a jedan mačor je čak i agresivan.

Penje se stepenicama koje vode u ostatak kuće, u sve ono što nije predsoblje a što je očigledno za mačke zabranjena zona, i sa stepeništa mi praktično skida crno-belu mačku. Ova se otima, ova je steže, prinosi mi je i kaže - evo to je ta. Ja - u čudu! Pa to je mačka koja ima bar 9 meseci ako ne i godinu dana, ali uspevam da se iskontrolišem i izustim samo „Ali ona je velika".

Gospođa kreće da me ubeđuje da ona zaista ima 3 meseca, jeste malo divlja ali bi se za dva-tri dana pripitomila, a ja ključam u sebi. Još mi govori kako je ona njih sve pokupila sa ulice ili iz kontejnera, a ja stičem utisak da bi im bilo i na ulici bolje nego u ta dva kvadrata, smrdljiva i mračna. Govorim joj da sam ja tražila mače, te da mi je ovo ipak preveliko, da se suprug ionako jedva složio, na šta ona dodaje - učinili biste jedno dobro delo.

Ama gospođo, najbolje delo koje bih učinila je kad bih Vas prijavila (to se ja naravno samo mislim u sebi dok izlazim iz njene kuće), ali Srbija nema ono što se zove Animal Police, a da ima Vama bi bilo zabranjeno i da gledate životinje kroz prozor, a kamoli da ih posedujete. Vraćam se kući i ne znam šta mi je gadnije - njene laži i tehnike ubeđivanja ili to koliko loše žive njeni „ljubimci". Najviše me je ipak pogodilo saznanje da se vraćam bez mace.

Sutradan mi se javlja divna doktorka, međutim samo sa vestima da mačeta prosto - nema. Nema ni u azilu, nema ni kod ljudi koji su ostavili oglase, tražila je čak i po Bg-u, ali trenutno nema. Ubeđuje me da sačekam, da je bolje čekati pa naći umiljato mače, nego uzeti bilo koje, ali ja jednostavno (u skladu i sa nickom božemoj - hoću sve i hoću sad) jednostavno - ne mogu da čekam.

Vrtim imenik u mobilnom telefonu, zovem sve moguće prijatelje, čak i na Facebook-u obaveštavam javnost da tražim mače, međutim danima ništa. Javljaju mi se još neke gospođe sa pričom o mačetu od 3 meseca, ali na to više ne nasedam.Sve do juče.

Juče sam pronašla gospođu koja zaista ima mače od 3 meseca. Smesta sam otišla po njega kakvo god da je - šareno, zeleno, sivo, žuto. Kada mi je otvorila vrata, iza njih se pojavila malena crno-bela glavica sa velikim brkovima. To je bio Milutin. Moj Milutin. Beli mačkić sa crnim tufnama, sav pufnast i mekan. I beskrajno veseo. Rastanak gospođinog malenog sina od Milutina je bio potresan, mali je plakao kao kiša, baš mi je bilo krivo, ali oni imaju mačku koja treba da se omaci svakog časa, tako da će mali zaboraviti Milutina u roku od odmah. Jedino je tražio da mu ne menjam ime. I ja obećala - Milutin ostaje Milutin.

U kolima nas čeka moj ja-ništa-neću-imati-sa-mačkom suprug, i odmah po uočavanju Milutina izgovara „Već ga volim". Ma znam :)

I tako je Milutin stigao u naš dom. Juče, a kao da je tu oduvek.

P.S. Fotkice su u komentaru. Da ne zeznem nešto :)