Ako je u početku bila reč, onda su jazz i sex isprepleteni od samoga početka. Mada neki tvrde da su reč jazz prvi počeli da upotrebljavaju sportski novinari (teško je zamisliti Dobroslava Gajića kako opisuje neki potez sa ‘kakav džez!') postoje svedočenja da je ona nešto ranije bila u upotrebi u bordelima Njuorleansa gde je opisivala drugu vrstu sporta. Zanimljivo da se u to vreme umesto reči kupleraj češće upotrebljavao eufemizam ''sporting house''.
sportske strane prve pominju reč jazz u pisanom obliku
jedna od prvih jazz grupa, Badija Boldena
American Dialect Society je reč jazz proglasila rečju XX veka, a svakako su u vezi njenog porekla i prvobitnog značenja istraživanja bila zagriženija nego za bilo koju drugu. Etimologija je otprilike sledeća. Jazz je počeo da označava vrstu muzike oko 1915, mada se takva muzika svirala i ranije. Slična reč: jasm, ili jazm kako se pisala, je sredinom XIX veka u slengu značila živahnost duha (kapaciteta za zajebavanje). Takođe slična reč (jism) je u isto vreme bila sleng reč za ono za šta je ostala i dan-danas (jizz), činjenica podjednako poznata kako poznavaocima američkog slenga tako i porno sajtova. Iako je neosporno da pominjanje reči jazz u novinskim komentarima bezbol utakmica na Zapadnoj Obali znači da ta reč tamo nije značila ništa opskurno, sigurno je da je na Starom Jugu bilo drugačije. U tim krajevima ''jazz'' je bila vulgarna reč koja je opisivala kopulaciju. Naprimer, kada je u gradić u Kolumbiji 1919 došao da svira prvi jazz bend u istoriji te države, a koji se u to vreme već uveliko plakatima reklamirao kao ono što jeste, jazz band, izbio je skandal gotovo ravan onome kada je u rumunskoj luci Konstanca, baš na rivi, ukotvljen poveliki jugoslovenski brod Pula.
Ustvari, reč jazz nikada nije prestala da znači i nešto drugo sem vrste muzike, kao u izrazu ''all that jazz'' koji poput istoimenog filmskog remekdela nema ništa sa jazz muzikom. Približno, all that jazz znači svo to komešanje, zbrka, gungula. Cela ta (za)jebada.
U prilog tezi da reč jazz nema baš visoko poreklo govore i druge reči i izrazi danas vezani za džez muziku. Tako je naprimer imati boogie-woogie sredinom devetnaestog veka značilo imati problema sa sifilisom, juke (jukehouse, jukebox) je isto što i kupleraj, a swing...znate i sami. Što bi rekao Frenk Sinatra, Songs for Swinging lovers. Najzad, jelly-roll u slengu znači mnogo stvari: ženski polni organ, kunilingus...
Ferdinanad Joseph La Menthe, poznatiji kao Jelly Roll Morton je rođen u centralnom delu Njuorleansa osamdesetih godina pretprošlog veka a jazz je, po sopstvenom svedočenju izmislo jednog četvrtka popodne 1902 godine. Glasine tvrde da je zapravo rodjen 1890, a da je tvrdio da je rodjen 1885 da bi njegova izjava kako je izmisilo jazz pre Badi Boldena imala smisla. Dom je morao da napusti vrlo mlad, kada je njegova baka saznala da svira piano u lokalnoj ''sportskoj kući'' i glavačke ga izbacila iz sopstvene. 1915. je snimio stvar koja se smatra prvom snimljenom jazz kompozicijom, a koja nosi naslov ''The Jelly Roll blues''. Desetak godina kasnije je na vrhuncu uspeha i potpisuje ugovor sa dikografskim gigantom, kućom ''Victor'' za koju snima sa svojom grupom Red Hot Peppers.
Red Hot Peppers i Jelly Roll 
1938. Amerika je uveliko svesna da je jazz nešto važno, i 23-ogodišnji muzikolog Alan Lomaks, koji je poživeo do 2002, pravi za Kongresnu Biblioteku sa Mortonom čuveni osmosatni intervju koji uključuje brojne Mortonove za tu priliku odsvirane kompozicije. Sve do kraja dvededestih su neke od ovih pesama bile pod zabranom javnog izvođenja zbog seksualno eksplicitnog, skroz bezobraznog rečnika koji se u njima koristio. Danas se celokupni intervju može naći na CD boxu The Complete Library of Congress Recordings. Poslušajte, pa će vam biti jasno kako su tvorci serije Deadwood najzad provalili da se u javnim kućama govori sočan jezik.
Jelly Roll Morton je umro 1941, kao posledica gadnog ranjavanja nožem u grudi u krčmi koju je vodio u Vašingotonu tri godine ranije. Pobunio se što gazdarica toči besplatno piće prijateljima.
Jelly Roll nije jedini koristio ovakav jezik u jazz pesmama iz tog doba, dapače. Čak su snimali crtaće sa prilično divljim rečima pesama. U Beti Bup epizodi ''You Rascal You'' iz 1932, pomenutoj na blogu lani, Satchmo progoneći neke belce jer su petljali sa njegovom ženom peva poput zlog duha: you gave my wife a bottle of cola so you can play with her vigola.
Kasnije, stvari su se zakomplikovale. Jazz je postao muzika koja se izvodila i na mestima pristojnijim od nižerazrednih svratišta, kupleraja, provincijskih sala, zadimljenih klubova i bizarnih crtanih filmova. Drugim rečima, ušao je u kuće, preko ploča i radija. Da bi to bilo moguće, neke od najpopularnijih tema kada je u pitanju tekst, morale su biti preskočene. No, kako muzičari tako i producenti su savršeno shvatali šta - još uvek - prodaje jazz. Seks. On se mogao jasno naslutiti kroz samu muziku. Mnogi su ga zbog toga prezreli i videli kao niži, primitivniji, ako hoćete majmunu bliži oblik muzike. Herman Hese je samo jedan od njih, potrudio se da u jednoj od svojih knjiga (Stepski Vuk) ocrni jazz muziku ne samo sa stanovišta same muzike, već i otvorene seksualne konotacije koju je sobom nosila, samim tim lišene onoga što razlikuje ljude od životinja. Za Hermana Hesea ljudima koji su se džezom bavili je bilo kao do lanjskog snega. Džez je imao svoju publiku, i da, ta publika je tražila od džeza "seksualne konotacije''. Bez tzv ružnih reči doduše. Mnogi su uvideli šta bi bilo najbolje činiti, i koristili činjenicu da se o njima zapravo ne zna ništa iz dana kada su i bili niko i ništa.
Čarls Mingas je, kleo se, bio svodnik. Napisao je knjigu od 875 strana pod naslovom ‘'Uspomene polu-žutog crnčuge polivenog govnima'', koja je pod oštrim okom urednika skraćena na 366 strane promenjenog naslova ‘'Beneath the Underdog'', kod nas prevedeno kao ‘'Bedniji od šugavog psa''. Na većini tih strana Mingas se trudi da opiše koliko je zajeban svodnik bio. Osim toga tvrdi da je u toku jedne noći vodio ljubav sa 23 žene, tamo dole u Tihuani. Pogrešno bi bilo shvatiti da su ova preterivanja uzrokovana isključivo sračunatom željom da se oko imena poznatog džez muzičara podigne malo seksom uprljane prašine. (Osim kod izdavača naravno). Mingas je, o tempora o mores, želeo da bude svodnik. To je i sam više puta rekao. To, i gangster, i priznat muzičar. Tačnije bi ustvari bilo reći da je želeo da bude pimp.
Mingus i žena mu 
Miles
Ova reč u americi znači svodnik, makro, ali uz to i nešto više: određeni stil, životni stav. Način na koji se govori i na koji se oblači, sposobnost da se za sebe vežu žene, i ljudi uopšte. Sposobnost da se ‘ima dobra žvaka'. Miles Davis nije falsifikovao svoju biografiju, niti je bio svodnik, ali je bio pimp. I to nije krio. U autobigrafiji jednostavnog naslova "Miles", priča kako je sedeći po sumnjivim lokalima posmatrao i proučavao kako se pimp kreće, govori, oblači i ponaša. Naročito, način na koji manipuliše ljudima. Miles je to znanje realizovao u svakoj sferi svog života. Obalčio se kao pimp (što mu je donelo nekoliko nagrada u kategoriji najbolje odeveni muzičar), kretao se kao pimp, imao glas kao pimp, i prema ljudima se ponašao kako bi se prema njima ponašao pimp. Naročito prema ženama. Najvažnije od svega, i tu se ogleda sva njegova genijalnost, za Milesa se bez ustezanja može reći da je svirao kao pimp. Evo naprimer, stvar Walkin'. Da i ne pominjemo rane sedamdesete sa blexploiatation filmovima (koji promovišu dve stvari, pimp stav i crnu revoluciju) i fankom u koji se Miles uklopio kao da ih je sam izmislio. Umesto Milesove muzike iz tog vremena, prilažem špicu za blexploiatation film Sweet Sweetback's Baadasssss Song koji je posredstvom tada nepoznate grupe "Earth, Wind and Fire" pozajmio muziku od Milesa i njegovog Shh, sa prve strane albuma In a silent way.
Miles i Mingas su se okružili aurom svodnika. Bili Holidej onom koju nose prostituke. Iako nijedan od zvaničnih biografa Bili Holidej ne kaže da Bili Holidej nije bila prostituka, pouzdanih dokaza (svedočenja) nema. Iako nesumnjivo život najveće pevačice džeza nije bio posut laticama ruža, a naročito ne u detinjstvu, moguće je - svi dodaju, pa i ja, da ne grešimo dušu - da su priče o prinudnom prodavanju za novac u dobi od 12-13 godina preterane. Cela ova priča je počela kada je objavljena njena autobigafija koja to nije bila, čuvena Lady Sings the Blues, 1956. Ova knjiga, od A do Š napisana od strane izvesnog Vilijama Daftija a uz aminovanje Bili Holidej, čita se kao uzbudljiva novela o stradanju, patnji, svemu kroz šta mora da prolazi prostituka tinejdžerske dobi. Sumnju da i jeste u pitanju novela bude mnoge dokazane neistine, ili poluistine koje provejavaju ovim štivom. Pisac je u vreme objavljivanja knjige tvrdio da poseduje mnoga svedočenja u vidu prepiske ili snimljenog materijala koje bi podržale priču koja se u knjizi priča, no nijedan od tih dokaza se nikada nije pojavilo u javnosti. Neosporna je činjenica da je Lady Sings the Blues dalo dimenziju Bili Holidej koju ona do tada nije imala. Jedno je bilo čuti "Love for sale" od Bili Holidej, drugo od Bili Holidej, bivše prostituke. I danas se ova pesma vezuje, neću reći bez razloga, za Bili, mada ju je - reči i muziku - napisao Cole Porter (zabranjena za izvođenje na radiju 1931). Bila nekada prostituka, ili ne, meni je svejedno. Da pomenem reči Milesa Davisa kada su ga pitali da objasni blues. "Blues nije muka i patnja. To što radiš na plantažama pamuka ne znači da ćeš da pevaš dobar blues". Hteo je da kaže da je bluz muzika. Muzika Bili Holidej i njeno detinjstvo zapravo nemaju previše veze jedno sa drugim. Ma kakvo to detinjsvo bilo, ono što je meni važno je da Bili peva najbolje.
dva omota ploča 
Džez je kada je nastajao bio putena muzika. U pristojnim porodicama se smatralo da direktno kvari mladež, naročito devojke (preporučujem roman ‘'Jazz'' od Toni Morison kao sjajan uvid u to vreme) a džezeri su bili ljudi kojima bi pokušali da zabranite da se druže sa vašom ženom.
Imao sam nameru da napišem nekoliko crtica iz ljubavnog života pojedinih džez muzičara, ali sam odustao. Isuviše ih je, kako muzičara, tako i crtica. Sve se stapa u jednu sliku: Archi Shep i njegovih 8 supruga lepotica, Majsl Dejvis sa svojom kolekcijom trofejnih plavuša, ili prošle godine preminuli Džoni Grifin, koji je po mnogim svedočenjima važio za neumornog. Poseban slučaj je onaj Dekstera Gordona, koji se nije libio da ostvari, kažu zapaženu ulogu u Švedskom, malo slobodnjem filmu pod naslovom ‘'Volim te, voliš me''.
"Volim te, voliš me" sa Deksterom Gordonom
Pominjem samo muzičare koji nisu više među živima. Kako stoje stvari danas? Ukoliko kročite na neki jazz koncert u Sava Centar, ili Barbikan Centar, ili bilo koji drugi Centar u svetu, učinilo bi vam se da ste, bar što se tiče morala, sasvim bezbedni, a sigurno bi, osim ako niste jedan od onih patološki ljubomornih tipova, bili presrećni da se vaša žena upozna sa nekim uglednim jazz pijanistom. I gadno bi pogrešili.
