Zima je i ja živim u Srbiji :)))) Jel sada OK?

Spremam, se za posao, kafica se lagano hladi u trpezariji, dok ja trčakm tamo vamo. Oblačim jedno, pa skinem, razmišljam koju ću obuću na noge, dodajem nakit na sebe, a onda ga skinem. U stanu pretoplo, oni naši obezbedili gas pa sada mogu da uživam .Razmišljam, šal da, i to onaj boje bele kafe. Kapa ne,  sunčano je i čini mi se toplije nego juče. Inače pijem prohladjenu kafu.Televizor upaljen, ne gledam samo slušam, kao da je radio. To zaista nije isti kvalitet zvuka, a inače  više volim zvuk na radiju. Razmišljam da kupim novi tv, iako je ovaj ispravan. Kažu da će uskoro digitalizacija TV signala. Ali ko zan kada će. Kod nas sve sporo ide. Ne razumem se baš u to, ali ja to vidim kao poboljšanje slike i tona. Slika na mom tv je ok, ali je ton nekako prazan.Ipak dovoljno je dobar da u narednom trenutku čujem kako jedan od podprecednika vlade izgovara sledeću rečenicu: "Ja sam pokušao da nadjem komesara za evropske integracije,  i nisam ga našao, a on je obećao..." Možda nije od reči do reči, ali to je bila sustina...Zapanjena sam. Jel ga našao ili ga nje našao. Pitam se šta je od toga istina. Pitam se da li je našem potpresedniku bilo ko i bilo šta obecao. Rešim da se isključim...ne mogu tako da započinjem dan stvarno više ne mogu. Gledaću svoja posla. Ugasih tv i brzo se sjurih niz stepenice sa 8 sparata jer lift ne radi već drugi dan i pravac u banku da na vrema platim sve račune kako me je tata naučio.Sreća pa u banci  saltera na kojima ti kažu dobar dan i izvolite. I nije tolika gužava. Ja imam puno računa, pa to plaćanje malo traje. Do pulta odmah mene na red stiže stariji čovek. Mislim da je oko 90 godina.Baš je star. Objašnjava kako bi da podigne 500 eura za svoju ćerku i  dodaje po da mu daju po 100. Šalterska radnica ga ne razume šta hoće i kreće povišenim tonom da  razgovara sa njim. Nekako se sporazumeše. Čovek uze novec i prebaci se u moj red, odamah iza mene. Šalterska radnica dreknu na njega, i naredi mu da se vrati pred njen pult. Sve vreme je kolutala očima. To kolutanje je trebalo videti. Toga nema ni u najboljim crtanim filmovima. Ono što me je zapanjilo, je da je to bila moja omiljena šalterska radnica, koja je prema meni bila uvek veoma ljubazna. Kada nije bilo gužvena njenom šalteru uvek bi razmenila po koju samnom. Interesovalo je gde idem na godišnji, skijanje, a naročito za Novu godinu. Dopadala joj se i moja garderoba, pa je tu bilo nekada i kraćih ženskih priča oko cena i prodavnica, rasprodaja i slično. Pokušala da nekako intervenišem i tiho sam joj dobacila da  čovek najverovatnije ne čuje i da je jako star. Nije me ni pogledala samo je kolutala očim i dalje i gledala iznervirano ukolegu koji je završavao moje račune. Delili su misljenje o čoveku. U pogledu sam mogla da im pročitam da oboje smatraju da je čovek pred njima nerazumna budala. To me je toliko iznerviralo da sam poželela da izletim iz banke odmah. Medjutim, bilo je i nastavka. Čovek je hteo da promeni 200 eura u dinare. Najpre je bio izriban što to odamh nije rekao, a zatim mu je salterska službenica promrljala da je kurs 90,2 i pitala da li mu odgovara. Bila sam sigurna, da je starac nije ni čuo ni razumeo. U menjačnicama je oko 96 valjda. Setih se da sam ja jednom tako htela u banci i to bas kod nje, da prodam devize. Bila je jako ljubazna i rekla da mi se to ne isplati, i da to učinim u menjačnici. Njemu to nije ni pomenula. Ni ja se nisam umešala, i ako volim inače da se mešam, kada je u pitanju nepravda. Rekoh u sebi ponovo gledaću savoja posla.Pokupih svoje plaćenje račune, i pravac na tramvaj, dve stanice pa kroz park i ka mom poslu. Dalje koliko me noge nose. U parkiću nekoliko ljudi šeta pse. Kod nas niko ne naosi one kese za izemt pasa. Od svih koje imaju pse samo moja Olja redovno koristi kese kad izveda Maja u šetnju. U susret mi ide čovek i vodi dečaka za ruku. Nešto viče na njega. Dečak ima negde oko 5-6 godina i u jednom trenutku vidim kako mu raspaljuje šamar. E tu već nisam mogla da izdržim. Rekla sam mu što glasnije:"Šta to radiš budalo jedna!?". Pogledao me bez reči trgnuo za ruku svoje dete, koje se još jednom okrenulo za mnom. Bilo je previše. I da stvar bude još gora, negde ispred samih velikih drvenih vrata, najlepše zgrade u Begradu gde ja radim, ležala je mrtva ptica. To vidjam po drugi put. Mrtva ptica, i to na istom mestu. Što je mnogo mnogo je.Moraću to da ispitam. Ništa od toga da gledam svoja posla.