Равноправност...ал замало

Ово није социолошка студија, просто запажања са "терена".

     Наше бабе су живеле на селу, нису ишле у школу, од малена су усмераване на рад по кући (основна школа - кување и прање, напредни курс - кукичање, вез и плетење), око стоке и на њиви. Удавале су се преко проводаџика (па шта добијеш на бингу, добио си), одлазиле да живе у мужевљевој породици и онда заузимале место у хијерархији других снаја. У многољудним патријархалним породицама положај жене је зависио од година (што старија, то утицајнија), снаге и броја деце. Тежак физички посао ван куће, тежак у кући, за мишљење нико не пита, срећа је ако ти муж није алкохоличар и силеџија, а сва рођена деца поживе. У просеку су бракови трајали 50 година, док један супружник не умре.

    Наше маме су са села отишле у град, завршиле курсеве за дактилографе и средње трговачке (неке се богами и правног факултета докопале), мање-више саме изабрале своје боље половине и онда се упрегле у социјалистичко коло среће као трудбенице и службенице. Породиљско је трајало четири месеца, па је моја генерација  детињство провела или у обданишту или код бабе и деде на селу. Институција кућне помоћнице и бебиситерке је са индигнацијом одбијана (а није било ни пара), јер свака права жена у социјализму све може сама. Пре подне посао (истина од 8 до 16, ни минут дуже, а петком се побегне раније), код куће кување, прање, пеглање, зимница, деца, домаћи задаци, лекари (све аутобусом, јер само муж вози, а он је увек негде другде). Мора понекад и хладна трајна да се стави, у биоскоп да се оде, у Трст по завесе и Макарску на море (о трошку синдиката), а викендом код бабе и деде по провијант. Трећина живота на послу, трећина на послу у кући, трећина у аутобусу. За мишљење и даље нико не пита, имаш среће ако ти муж није алкохоличар и силеџија, а деца ти не постану наркомани и кримоси. У просеку бракови трају 20 година, док деца не порасту.

    Човек би помислио да ће моја генерација напокон освојити Олимп равноправности. Услови су сви били ту: равноправно смо завршавали основне и средње школе и факултете (ту су и магистратуре, а богами и докторати), слобода кретања и мишљења загарантована, избор супружника потпуно самосталан... Па где смо то онда омануле? Пале смо из домаћинства. Кад добијеш децу схватиш да ти образовање слабо нешто помаже око количине домаћичких послова који те чекају кад дођеш кући. Ситуација је мало боља ако имаш добродржећу маму или другу женску особу која жели да помогне. Ако не, онда колоплет вртића, аутобуса, домова здравља, боловања или бебиситерка (ми тренутно једну одржавамо у стању хибернације, само да се не наједи и да нас не остави) и константан минус на рачуну. Вишак школе у односу на наше маме директно је пропорционалан вишку радног времена, а на уштрб времена са децом и мужем. Онда вишак пара потрошиш на помоћ у кући и - цврц, ни завесе из Трста. А у Космополитену пише да морам још и да изгледам као Адријана Лима, да разбијам све позе из Кама сутре, да кувам ко Стево Карапанџа и увек будем насмејана и стрпљива. Није ни чудо што је најпопуларнија књига међу мојим колегиницама са посла - Виктор Франкл: Зашто се нисте убили - тражење смисла живљења. Сад је лакше да се разведеш од алкохоличара и силеџије, па бракови трају око пет година.

   Упадљиво одсуство мушкараца из ове приче је потпуно намерно. Ту се од времена мога деде мало тога променило. На њихову свеопшту радост.