Muzej nevinosti

Stojković Vojislav

Ako izuzmemo praroditeljski greh, svi smo jenom bili nevini. Kada, gde i kako smo je izgubili?

Ukoliko postiji Tibetantska knjiga mrtvih i Kišova Enciklopedija mrtvih, možda negde postiji i Knjiga nevinosti. U tu knjigu, ako postoji, bilia bi upisana zlatnim ili crnim slovima i naša nevinost, i način kako smo je izgubili. Ukoliko, pak, ta knjiga ne postoji, u Istanbulu od nedavno postiji Muzej nevinosti.

Njegov osnivač i prvi kustos je nobelovac Orhan Pamuk.

Upravo objavljeni roman Orhana Pamuka Muzej nevinosti predstavlja kariku koja je nedostajala u njegovom književnom opusu. Reč je o ljubavnom romanu koji varniči emocijama, strastima i erotikom.

Kupujući poklon svojoj budućoj verenici, Kemal, bogati tridesetogodišnji pripadnik visokog istanbulskog društva, upoznaje zanosnu Fusun, dvanaest godina mlađu devojku. Ona pripada nižem društvenom miljeu, ali je mlada i prelelpa. Slučajni susret za njega prerasta u avanturu, kojom želi da kruniše svoje dugogdišnje momkovanje, a za mladu Fusun, u iskrenu ljubav, zbog koje mu poklanja svoju nevinost.

Tema stara koliko i književnost, ponavljana i istrošena do banalnosti. Ali kad se takve teme dohvati nobelovac Orhan Pamuk pred čitaocem se prepliću društveni tabui i modernost, ljubav i emotivna zavisnost, opsesije i fetiši, sećanja i čežnje, ekskluzivni klubovi i musave udžerice Istanbula.

I dok junak romana Kemal, u tragičnom nizu događaja, opsesivno sakuplja predmete koji ga potsećaju na mladu i lepu Fusun i njenu nevinost koju mu je poklonila, gradeći na taj način imaginarni muzej nevinosti, predmeti se transformišu u roman, a roman u muzej.

Za očekivati je da će poneka čitateljka Orhanovog novog romana, zažaliti što je tako olako i brzo, posle nekog pića više ili džointa koji joj nije prijao, išla do kraja i poklonila svoju nevinost nekom koga nije stigla ni da upozna, a kamoli da zavoli.

.............................................................

Beleške na margini

Piron iz Elide i Seksta Empirik, nastavljajući Aristotelovo učenje, svaki u vremenu u kom je živeo, pažljivo beleže sve što je antika znala o razilaženju moralnog i nemoralnog među ljudima raznih staleža, obrazovanja, doba života i to kod raznih naroda. I na osnovu svojih empiričkih dokaza zaključuju da moralne norme ne postoji u apsolutnom smislu ili po prirodi, nego jedino u odnosu na pojedine ljude i narode.

U tom kontekstu može se sagleati i pitanje nevinosti ili devičanstva.

U vreme Vavilonskog carstva ljudi su verovali da su device zla divlja bića koje će, tako nevine, tokom prvog seksualnog iskustva ubiti muškarca. Da bi se to sprečilo, devojački himen probijao se u posebnom ritualu, a izvodile su ga sveštenice hrama boginje ljubavi i rata.
Sličan ritual se vekovima kasnije sprovodio i u Peruu, ali ovog puta na javnom mestu, pred publikom, dok su čast da obave razdevičenje imale majke devojaka. Za razliku od vremena hrišćanstva, u to doba verovalo se da device u sebi nose duh pramajke, koji se oslobađa tokom prvog seksualnog čina i koji bi mogao ubiti muškarca (šire o tome).

Međutim, nevinost se isto tako, kroz istoriju ljudskog roda, često smatrala vrednijom od samog života: rimske vestalke koje su prekršile zavet čistoće žive su zakopavali, opatice u manastiru na obali Škotske u 9. veku same su sebe unakazivale odsecajući noseve i usnice kako ih vikinški osvajači ne bi silovali, a 12-godišnja Italijanka Marija Goreti proglašena je 1950. sveticom jer je radije pustila da je napadač ubije nego da joj oduzme nevinost.

Problem nevinosti i neverstva mučio je ne samo ljude nego i bogove. Mudri, kakvi jesu, dovijal su se kako su umeli i znali. Pojas nevinosti je sprava kojom su osigurava nevinost i vernost, a vuče korene još iz Odiseje gde bogovi sa Olimpa, tačnije Ares, sumnjajući u neverstvo žene naređuje bogu kovaču Hefestu da oko struka na dole boginji Afroditi iskuje najteži pojas.

Dolazak hrišćanstva i drugih većih religija doprineo je da se devičanstvo smatra najsigurnijim znakom čistoće i nevinosti. Na ovaj ili onaj način takav stav održao se vekovima: prave hrišćanke u brak bi trebalo da uđu nevine, muslimani veruju u raj u kojem muškarce posle smrti čekaju device kojima se svake noći vraća nevinost, dok neki muškarci u Kini i danas veruju kako seks s devicom leči svaku bolest.

Takva shvatanja razvila su se vremenom u psihološke i sociološke fenomene kojih se čovečanstvo teško oslobađa – seksolozi smatraju da je pridavanje značaja nevinosti uzrokovano time što se muškarci plaše poređenja s drugim mužjacima, a suštinski su užasnuti činjenicom da je neko pre njih posedovao ženu s kojom su u vezi.

Procvat i najširu primenu pojasevi nevinosti su doživeli u srednjem veku.

Nevinost se u to doba smatrala najvrednijim mirazom, te je verenik nalagao okivanje izabranice "devičanskim koturom". Za vreme ratova vitezovi su, pred odlazak u neizvestan pohod, kod posebnih bravara i kovača naručivali pojaseve za verenice. Majstori su se pod kaznom smrti obavezivali da vereniku predaju i duplikat ključa i da odbiju izradu novog. U prisustvu roditelja, crkve i nosilaca vlasti devojke su okivane teškim i rogobatnim pojasevima. On se naticao devetog meseca od muževljevog, a na sam dan od verenikovog odlaska. Ratnik je nosio ključ sa sobom oko vrata kao amajliju. Oni su se izrađivali najčešće od gvožđa, ali i od plemenitih metala, zavisno od statusa. Procvat izrade pojasa nevinosti je doživeo u Firenci, tzv. Firentinski pojas. Originalni uzorci sa sve ključevima i bravicama se i danas čuvaju u zbirci „Fašinger“. Ova sprava se punih 600 godina zadržala u Evropi. Poslednji model potiče iz 1903. iz Nemačke. Izvor.

Istorija beleži još surovije primere zaštite nevinosti, kao što je zašivanje vagine devojčica u mladim godinama. Čast da, staklom ili nožem, iseče konce pripada mužu u prvoj bračnoj noći. Primeri sakaćenja u cilju zaštite nevinosti prisutni su i danas u Africi (Somalija).

Sakaćenje polnih organa nije mumoišlo ni dečake.

Kada je u XVIII vijeku pomama za operom zapljusnula Evropu, pod udar noža za sakaćenje došle su i muškarci: njime su mladići pretvarani u najmilozvučnije soprane koji su ikada krasili opersku pozornicu. Cijena koju su ti golobradi, zaokrugljeni i stalno ozlojeđeni i srditi kastrati usljed toga platili je bila trajna polna nemoć, ali u mahnitom traganju za muzičkim savršenstvom tako nešto nije značilo ništa. (Elizabet Abot , Istorija celibata).

Zapadna civilizacija je u seksualnoj revoluciji šezdesetih oborila mit nevinosti.

Osamnaestogodišnja engleska studentkinja Rosi Reid koja se 2004. ponudila na Internetu najboljem ponuđaču kako bi pokrila troškove studija bila je lezbijka. Muškarcima koji su se nadmetali za njeno devičanstvo, njih više od 2.000, nije smetalo to što je Rosi u intimnoj vezi s drugom ženom - tehnički, za njih je bila devica jer joj je himen bio neoštećen. Rosi je na kraju devičanstvo prodala 44-godišnjem inženjeru, razvedenom ocu dvoje dece, za 8.400 funti i spavala s njim u hotelskoj sobi u Londonu, dok ju je partnerka Ješ čekala u istom hotelu.
- Bilo mi je užasno, ali kad je već platio sav taj novac, osećala sam se dužnom spavati s njim - rekla je Rosi koja je jutro nakon seksualnog odnosa otišla u sobu Ješ, gde su obe „plakale i plakale“

Gotovo istovremeno kad i Rafaela, devičanstvo je na prodaju ponudila 22-godišnja Amerikanka Natali Dilan. Ona traži milion dolara koje namerava uložiti u magistraturu iz ženskih studija na kojima je već diplomirala u Sakramentu.
- Znam da će me mnogi osuditi, ali služim se onim što imam da se obrazujem i poboljšam svoj status - rekla je Natali i razborito dodala: Ne mislim da će mi prodaja devičanstva rešiti sve probleme u životu, ali doneće mi određenu finansijsku stabilnost. Izvor.

O tempra. O mores.