Nakaza

Požutela stranica mog dnevnika...nekada davno ispisane reči. Sada tako smešne, sada tako nestvarne. Pitam se prosto da li sam to zaista bio ja. Da li je moguće da sam bio toliko mlad, toliko naivan, toliko neiskusan? O čemu li sam razmišljao? No, drago mi je. Čitajući te nevine reči, shvatam koliko sam odrastao, koliko sazreo...a opet...

A opet...zašto mi se javlja taj osećaj tuge? Pa nema razloga, bio sam dete, postao čovek...ili je to baš to? Nisam više dete...e to jeste tužno.

Gde su mi nestali moji ideali, moji snovi u tom procesu odrastanja? Da li sam ih namerno gurnuo pod tepih, ili su isparili bez mog znanja, moje volje? Sta sam onda ja sada...ljuštura bez duše, olupina nekada davno projektovanog broda...da li sam Bože sam sebe izneverio?

Ostadoh nem...ko da završi ovaj tekst. Ja koji nisam ja, ili onaj mali što je nekada davno vodio dnevnik? Onaj mali što je kroz svoje neiskvarene oči gledao u pravcu svetle budućnosti. Onaj mali što je nekada, prokleto davno nekada znao više i bolje i lepše da piše...

Požutelu stranicu njegovog dnevnika...moji prsti od duvana žuti dodiruju

Njegova slova, njegove misli...moje crne misli čitaju

Njegovu budućnost, svetlu i lepu...moja sadašnjost mrzi jer je takva

Njemu samome sam ja zavidim

Moje ja protiv moga mene

Zatvaram svesku, sipam sebi piće...i posmatram odraz nakaze u ogledalu...