Nije polemika

Pescanik.net ce, najverovatniije vec od sutra biti ponovo dostupan. Menja se domacin domena ili kako se to vec kaze i sve te tehnicke komplikacije traju. Ipak, ovaj slucaj sa sinhronizovanim napadima otvorio je jednu mnogo vazniju temu, koja se vec godinu-dve vuce po partijski opredeljenim medijima. Ta podela na dve Srbije, koju su ustolicili oni koji se pretenciozno podrazumevaju Prvom, a ispred Druge, ranije je stajala na granici podrske LDP-u. Sada, kada LDP postaje razumna partija i ta koja pruza podrsku, stvar se morala jos vise suziti i granica dve Srbije se postavila na Pescaniku. Uz uobicajeno ispiranje mozga kako su svi ekstremisti isti, kako razlike medju nama nema i kako smo jednako opasni po Srbiju, Srbiju finih i umerenih ljudi.

Odavno sam pisala koliko prezirem taj binarni sistem intelektualne carsije, da ne verujem u podelu na Dve nego na Osam miliona - koliko glava, toliko i Srbija, da ne ponavljam. Ipak, sve se vise cini da u toj podeli na dva komada naroda, najvece mesto zauzimaju oni treci - ta fina, tolerantna, politicki izuzetna Srbija, dobro uhlebljena na drzavnim funkcijama, u medijima sto znaju da ne ujedaju ruku koja ih hrani, ta mocna, vazna, Srbija koja lepo zivi, koja se ne zali, Srbija srednjeg puta koji ne vodi nigde. Nikad nije ni vodio i to, sto mu uostalom i nije ideja. Status Quo Srbija, kojoj je dobro, najbolje, koja nema razloga da zeli promenu, uz male pretumbacije s vremena na vreme, ali u sopstvenim redovima i minimalno sirenje samo onda kada se bas mora. I kada se tu pojavi skupina ljudi koji su zivi dokaz da nema svaki integritet cenu, to treba zatuci, zatvoriti, ukinuti, izbrisati, svesti na minimum, i manje od toga, difamirati, izjednaciti sa onima sto ih svaka zemlja hapsi i ogranicava u delovanju, ali na fin nacin.

Mislim da je sada svima jasno da to nece da moze. Sto ne znaci da i dalje nece pokusavati.

Zbog toga, nastavljam da na ovom mestu objavljujem tekstove koje smatram izuzetno vaznim, dobrim, tacnim, tekstove saradnika Pescanika, koje, zbog organizovanog ometanja, jos uvek ne mozete da citate na pescanik.net.

Sledi izuzetan tekst Mise Vasica, objavljen u Danasu

Peščanik, opet
Miloš Vasić

Mora biti da je u ovoj zemlji sve u najboljem redu čim su Peščanik i dve Svetlane stalni problem. Ni one, ni njihovi sagovornici nikako da shvate da je ovo onaj najbolji od svih svetova s kojim se još Volter sprdao. Pa, dobro: jesmo li preživeli sve naše gluposti (kako ko, doduše)? Eto nas tu u jedva postignutoj sabornosti barem oko toga da televizija mora da prenosi Skupštinu - ako ni oko čega drugoga. Gasovod i gas samo što nisu stigli, evo su pare za NIS legle, svih 400 miliona (Ej! Malo li je?). Kapitalizam - za razliku od nas - propada kao društveno-ekonomska formacija.

Radomir Marković, poučen primerom komšije Ulemeka, objavio je svoju prvu knjigu, a Voja Šešelj već 106. tom sabranih dela. Miroslav Mišković zabrinut je samo umereno, Peconi se bori za prava sirotinje, barem jedna obaveštajna služba (SID) uspešno je ugašena, šaptom i u dostojanstvenoj tišini.

I šta sad hoće te dve Svetlane i to njihovo društvo?

Dobro nam je i onda - ništa!

Šta će nam taj kamenčiću cipeli? Misle li one i ti njihovi da je bilo lako uspavati savest? Misle li da je bilo lako zamazati tragove, uništiti dokaze, potplatiti ili uceniti svedoke, uveriti policajce, tužioce i sudije da ne bi bilo higijenski kopati sada po starim ranama i novim državnim razlozima? Kome još treba podsećanje na neprijatnu okolnost da je glup (da ne pominjemo neke još neprijatnije okolnosti)? Peščanik je pojava džandrljiva, sitničava, dosadna, netaktična i nadasve ekstremna. Ako smo se svi lepo saborno složili da je sve u redu, bilo pa prošlo ili jeste pa će proći kao i sve drugo - šta sad taj Peščanik hoće?

Nije da je to neka velika smetnja: ništa lakše nego promeniti frekvenciju ili otvoriti sajt na kompjuteru; pokret rukom. Ima, međutim, neki đavo koji šapuće da to nije dovoljno, da treba „proaktivno" postupiti, jer da je Peščanik skandal nepodnošljiv. To je đavolak konformizma, malograđanska potreba da se ne štrči i da se umeša u pogrom: da egzekucija ne prođe i bez mog kamena. Kao kad navijačko pleme počne da đipa i da se dere „Ko ne skače taj je......" (upisati po potrebi: Šiptar, Hrvat, Cigan); pa sad ti ne skači.

Ne brinu mene ni Veljini „Njegovi", ni neonacistički šljam, ni klerofašisti, ni ekipa oko NSPM: njima Peščanik smeta po crti njihove ideologije koja je netolerantna po definiciji i izraz je premudrosti u svojoj jedinoj istini proistekloj iz Božjeg ili Koštuničinog poslanja. Pa ako se odluče i saberu svoje ljudske i tehničke resurse da napadnu sajt Peščanika i razbiju Cecin auto „kao sud lončarski" (Psalmi), mora biti da im se učinilo da će to proći nekažnjeno. Zašto im se to učinilo kao besplatna uživacija? Zbog onoga što mene brine: dobro usađene i legitimizovane atmosfere konformizma u ovom društvu.

Opet vidimo da decenijski napori autoritarnih i totalitarnih režima donose plodove. Šta ima da se ističem; gledam svoja posla; prvi petao završi u supi (a ostali kao ne završe); pokornu glavu sablja ne seče; ćuti, budalo, šta će ti to? Izjasni se, druže; kako to da svi, a ti ne? Jesi li ti možda pametniji od svih? Svi su bacili kamen, čekamo još samo tebe. Jesi li ti možda bolji Srbin od svih ostalih? Jesi li ti uopšte Srbin - kad razmislimo?

Već je rečeno, ali vredi ponoviti: Peščanik i ljudi oko njega niti su ometali tuđe radio programe, niti su rušili tuđe sajtove, niti su lupali tuđa auta. Nema, dakle, opravdanja za ono što se čini njima. Štaviše, svako pravdanje netrpeljivosti prema njima moralno je nakiselo, nisko i bedno. Sećam se da sam jednom skrenuo pažnju jednog člana Svetog arhijerejskog radiodifuznog saveta na antisemitske ispade Radio Fokusa; „Da zabranimo?", pitao je on. Ne, ni po koju cenu rekao sam, ali upozorite ih barem. „A Peščanik?" upitao je on kao iz puške. Tom politički podobnom i „nacionalno odgovornom" magarcu to je bilo isto: ekstremisti. Koliko je ta tupava teorija o „simetričnim ekstremizmima" u stvari slaboumna i niska jasno je razumnom čoveku. Ali, na vlasti je tada bila ideologija ekstremnog centra, a i danas je.

Nije sve isto, braćo i sestre, što god vam japijevski vaćaroši pričali preko svog lap-topa i kisele vode u fancy restoranima. Ideologija ekstremnog centra u kome je sve isto, osim mog menadžerskog ugovora i „zlatnog padobrana" (to je da kad userem stvar imam pravo na par miliona evra otpremnine), ideologija je moralnih nakaza i vaćaroša, ali izgleda tako moderno i napredno da se mnogi upecaju na nju.

E, pa nije sve isto. Zato ne razumem mog kolegu Dragoljuba Žarkovića kad se s visine popiša na Peščanik i obe Svetlane i proglasi ih za paranoike. On bi barem mogao da zna bolje: da nisu isto Peščanik i spahija Kusturica, Koštuničin čitluk-sahibija (pitajte Olgu Zirojević za značenje tog pojma). Bila je to izjava sasvim nepotrebna, neobjašnjiva racionalno. Možda je čovek imao neki drugi motiv, ali u to ulaziti ne bi bilo pristojno. A ni Srđa Popović nije morao da izjednači Vreme, Politiku i NIN u Peščaniku; i on zna vrlo dobro da to nije isto. Razumem da je hteo sve da nas izvređa, ali neka barem specifikuje zašto. Unapred odbijam polemiku i molim da se to ne zloupotrebi.

Meni nije dobro. Ako je vama dobro - onda ništa.

Danas, 01.02.2009.

PS: Nije polemika, naprotiv. Ipak, da kažem - slažem se sa Srđom Popovićem u izjednačavanju Vremena, Nina i Politike, to sam već ovde pisala. A evo i zašto: zbog toga što, na primer, ovakav tekst Miloš Vasić ipak nije objavio u svom matičnom, već nekom drugom listu. Ne mislim da bi mu bilo zabranjeno, ne mislim da bi bio sprečen, ne mislim da ne bi mogao - ali, ipak nije. Jer, ovakav tekst, na žalost, uz Vreme jednostavno više ne ide. Rasterao bi fine čitaoce.