CVEĆE NA NEBU

Ali nikada nismo bili sami i on ranije ništa nije pitao. Na trenutke sam se osećala kao đak koji je nespreman došao u školu.  Pitanja su počela još u kolima.

-        Boco, jel me vodiš na Taš?

-        Vodim te posle. Prvo idemo na groblje, da odnesemo cveće.

-        A kome nosimo cveće?

-        Mojoj baki.

-        Isto kao i prošli put?

-        Da.

-        A gde je baka Jeca?

-        Nije više sa nama… Pričali smo već o tome... Baka Jeca je na nebu.

I baš kod Crkve Svetog Nikole moj sin zastade i zagleda se u nebo.

-        Ne vidim je. Nisam poneo pogled (mislio je na dvogled). Sledeći put ću da ponesem i moj pogled i Lukin durbin…

-        Ne možeš da je vidiš, ljubavi. Ali ona je sada gore, na nebu.

-        Zašto je gore, zašto nije kod svoje kuće?

-        Zato što je umrla.

-        Zašto je umrla?

-        …Zato što je bila veoma stara.

-        Ali Boco, nije bila stara... mogla je da se igra.

-        Bila je stara, ljubavi…

-        A da li ona nas može da vidi?

-        Može.

-        Hajde da joj mašemo.

Onda smo stajali kraj grobnice, gledali u nebo i mahali.

-        A kako je ona otišla na nebo?

Tišina na groblju. Ja ćutim, u dilemi da li da i dalje izgovaram stvari u koje ne verujem.

-        Reci mi, Boco, kako je ona otišla na nebo?

Teško mi je bilo. Ne zbog njegovih pitanja, već mi je takav bio ceo dan… Uz misli o baki setila sam se svih ljudi koji su otišli i koji mi nedostaju. Postoje neki trenuci kada ne umem najbolje odgovore da dam svojoj deci. I džabe što se posle setim šta sam sve mogla da kažem… Ali Nikola je imao sve odgovore, sam.

-        Ona se sigurno transformisala.

-        Kako misliš transformisala, ljubavi?

-        Lepo, promenila je oblik. Kao Optimus Prime. Kao svi Transformersi. Da li ti je rekla da će se transformisati i odleteti gore?

Nasmejala sam se.

-        Nije mi rekla, srećo.

Nikola se okrenuo ka nadgrobnoj ploči na susednom grobu i svojim prstićem pokazivao šta, kao, tamo piše. Nikola ne zna da čita, ali se redovno pravi da zna. Krenuo je da sriče "poruku".

-        Evo: O-ti-šla sam na me-sec. Ba-ka Je-ca... Jel’ to tu piše Boco?

-        Piše, ljubavi.

-        Na mesecu ima puno mesečeve prašine, nadam se da baka neće dobiti kijavicu.

-        Odakle ti to znaš?

-        Pa naravno da znam. Nodi je bio na mesecu. I očistio je prašinu.

Svaki put se iznova zapanjim kakve sve odgovore deca pronađu u crtanim filmovima. Ne bi mi palo na pamet da će povezati Transformerse i Nodija sa ovom situacijom.

-        A zašto smo doneli cveće?

-        Zato što je moja baka veoma volela cveće.

-        A više ga ne voli?

-        Voli i sada. Hajde da odemo do česme i uzmemo vodu za cveće.

Vratili smo se sa vodom i dok sam ja aranžirala cveće usledilo je novo pitanje:

-        Boco, a zašto joj donosimo cveće kad baka nije ovde?

-        Pa, donosimo joj cveće ovde…zato što je ovo sad.... njena kuća, mislim.... (ne mogu da verujem koliko sam bila dekoncentrisana)

-        Misliš, zato što ona na ovom mestu može da ga vidi?

-        To sam baš htela da ti kažem.

Ovaj naš kraj razgovora podsetio me je na one najgore laži u školi, kad vas nastavnik ispravi u netačnom odgovoru a vi kažete: "To sam i mislila".