Ljubav

Jedna davna zurka, gomila alkohola i nedozreli klinci. I dim. Prvi put upoznat, prvi put uvucen…ljubav na prvi pogled. Ljubav koja se delila u krug. I posle toga…zaborav. Onaj tako mocan, tako realan…tako…tako zarazan…

Dosla je zatim druga zurka, treca…deseta. Ljudi su postajali manje bitni, a taj divni dim sve vazniji. Idealna veza. Onda sam prestao da iscekujem, prestao sam da je delim. Postala je samo moja, i ja sam postao samo njen. Voleli smo se, sve cesce i cesce, sve jace i jace. Sve do onog dana kad sam shvatio…shvatio da sam je prerastao. Nije mi vise bila interesantna-jer uvek je bila ista. Verna da, ali dosadna. I resio sam da je prevarim. A delicem svoje svesti sam znao…nikada joj se vise necu vratiti…

Narednih meseci sam bio najsrecniji na svetu. Nista nije moglo da me razocara. Jer, znao sam, na kraju dana, kad ostanem sam kuci, stakleni sto u dnevnoj sobi, dve bele crte na njemu…i nakon toga zaborav. Divni, prekrasni, neponovljivi. Eh…nista na ovom svetu se ne moze porediti sa tim. Sigurno. To dobro znam…

Dve crte su uskoro prerasle u tri, cetiri, sest. Moj organizam je zeleo sve vise ljubavi, ali je sve manje dobijao. Organizam je patio, kupovao je ljubav, a sve je manje ljubavi bilo…pomislio sam tada da je vreme da se krene dalje. I bio sam u pravu, samo se tamo i moglo. Ljubav je sada ulazila kroz venu, i udarala je zestoko. Bez odlaganja. U momentu. Usao sam u neki novi svet, svet pun boja, svet pun topline, svet pun culnih eksplozija…na zalost, svet sa kratkim rokom trajanja…

Kad su uhapsili mog druga Atifa, ostao sam zatecen. Nije me bilo briga za njega, ali on mi je prodavao ljubav…sad je trebalo naci novog druga. Novog makroa. I to brzo…jer bez ljubavi je pocelo da me boli. Da, boli…jako. Srecom, ljubav se prodaje svuda…samo ako imas novca, nije problem. Izbor je veliki…


Jednog novembra me je iznenadio otac. Vratio se ranije sa sluzbenog puta. Zatekao me je na krevetu, nije bilo vremena za sakrivanje dokaza. Njegove razrogacene oci, uzasnut pogled ka mojim rukama…zatim jeziv urlik, samar, pesnica, stolica. Puklo je staklo, pucalo je moje lice, pucao je moj zivot. Malo je falilo da me ubije tada…narednih meseci sam tako jako zeleo da se to i desilo…

Moskva, decembar mesec. Prazna soba sa resetkama, krevet sa kaisevima…i ja na njemu. Agonija. Pakao. Moja ljubav nije htela da me napusti tako lako. Podarila mi je sve ono sto je darivala svojim ljubavnicima…sad smo se voleli na tankoj zici. Svaki sekund, minut, sat, dan…donosila mi je bol, takvu bol kakvu nije moguce podneti. Sve je bolelo, i sto boleti ne moze. Kosa je bolela, nokti su boleli…nikada nista drugo, nije postojalo nista drugo, samo cista, izvorna, razarajuca bol…

Plakao sam kada sam se vratio kuci. Plakao od srece, plakao od tuge. Plakao jer sam razarajuci sebe, razorio i druge. Godine su prosle od tad, a nema dana da ne pomislim na moju ljubav, na ono malo sto mi je dala, i na ono veliko Sve sto mi je uzela…a opet sam dobro prosao. Retki moju srecu imaju…vecinu ta ljubav ubije…jer ta vrazija ljubav…ona retko prasta…



Ako ikada u zivotu pomislite da u sebe nesto zabodete…umesto igle uzmite noz, umesto vene potrazite srce…manje ce boleti …verujte mi na rec