ubistvo

boravio sam u nedoumici da filozofiram nešto na dve teme: jedna o portretu idealnog fašiste, druga o ulozi religije u razvoju ljudskog društva, kada sam naišao na potresnu vest o ubistvu. zato se neću baviti samo suvoparnom temom praistorije čovečanstva ili filozofiranjem o tome šta danas znači da je neko fašista i da li tog nekog, kao individualiteta ili kao grupu, možemo oslikati, napraviti fotorobota iz kojeg će se jasno videti kako izgleda jedan ili grupa fašista 2009. godine; nego ću ipak pogledati na ubistvo i to iz perspektive određene religiozne moralne odredbe. moja pozicija je leva, tačnije, spiritualno leva - kako se to uobičajava danas reći u određenim, misleno i idejno dragocenim krugovima; premda bi se prema pojmu "spiritualno" valjalo ophoditi sa ekstremnom obazrivošću.

o ubistvu:

___________________________________ 

jasno je da ovo nema nikakve veze sa odredbom koja je veoma izričita, nedvosmislena i odrična

- ne ubij.

"ne ubij" je označavalo, u svoje vreme, "ne oduzimaj uzalud ljudski život". poklič je predstavljao revolucionarnu poruku u svoje doba. radi se o najmlađem periodu praistorije, gvozdenom ili železnom dobu. to doba se smešta hronološki u neki period od oko hiljadite godine pre nove ere do nove ere, dakle, više od tri hiljade godina daleko od vremena u kojem mi živimo, jedan period kroz kojeg je ljudska zajednica lagano i postupačno napredovala iz prašnjavog plemenskog divljaštva u uglađeno i uglančano kosmičko doba. dakle, ljudi tog vremena su živeli u veoma primitivnim zajednicama, za naša poimanja, i ponovo, radilo se o praistoriji; dakle ne ni o istoriji, niti o kraju istorije za kojeg pojedinci tvrde da je onaj ukus vremena što trenutno proživljavamo.

ovo ubistvo ne samo da je u neskladu sa navedenom religiozno-moralnom odredbom, što bi bilo samo po sebi razumljivo jer je ta odredba iz perioda starog preko tri hiljade godina, nego je njeno brutalno kršenje. neodoljivo mi se nameće pitanje: čemu onda pozivanja na tu vrstu morala?

____________________________________

ne ubij odredba se pojavila u gluvom dobu praistorije. mi ne znamo ništa pouzdano o tom vremenu. ne znamo ni ko je te odredbe stavio na papirus, niti znamo kada je to urađeno. najraniji konkretni dokaz koji imamo u rukama, povezan usko sa tekstom odredbe potiče iz perioda između prvog veka pre nove, i prvog veka ove sadašnje ere (shvatite je kako vam volja, čisto brojevnog uputa radi, nalazimo se, kao ljudska zajednica, u 5. februaru 2009. godine). radi se naime o kumranskim spisima. sve ostalo je fragmentirano, delići mozaika, paramparčad. možda bi slika bila kudikamo drugačija da je ostala očuvana drevna aleksandrijska biblioteka. plutarh pripisuje paljevinu aleksandrijske biblioteke cezaru i smešta je vremenski u 48. godinu pre nove ere. sada, da li je rim doista, i sa kakvim pobudama, odlučio da uništi najveličanstveniju riznicu ljudske inteligencije koju je stari svet poznavao, ostaje nam samo da nagađamo. kako bilo, knjige su izgubljene i ostale bi izgubljene da jednog, verovatno svežeg, jesenjeg dana 1947. godine beduinski pastir nije igrom slučaja naišao na ćup sa davno iščezlim kumranskim zapisima tragajući po špiljama mrtvog mora za svojom izgubljenom divokozom.

otkriće zapisa bacilo je novo svetlo na jedno vreme o čijim običajima i praksama uopšte znamo veoma malo. u tim zapisima, pored literature koja je sadržavala filozofiju čoveka i njegovog okruženja kakvima ih je tamo nastanjena zajednica ljudi doživljavala, nalazio se prvi pisani dokaz autentičnosti odredbe o kojoj govorimo.

kumranski spisi pripadaju periodu prelaska između praistorije u istoriju. u njima se nalaze i druge mnogoborojne odredbe (ne samo ova za nas značajna u datom trenutku). kako god, te odredbe nemaju prevelikog značaja za nas, osim možda kao neki trag vremena u kojem su dešavale zanimljive stvari i živeli zanimljivi, višeslojni ljudi koji su svojim nastojanjima dali doprinosa utoliko da se pomerimo s prašnjave tačke plemenske naprasitosti ka nečemu što u povojima liči na progres. liči samo, nažalost, iako još nije ni blizu višeznačnog ostvarenja jer - ruku na srce - imamo u posedu i tehnologiju oružja što napreduje, napreduje čak i kada izgleda da moral luta ka bescilju možda ozbiljnijem i dubljem od onoga što smo poznavali kao primitvna praistorijska zajednica.