Sreća

Koliko smo zaista svesni onih malih zadovoljstava, svakodnevnih ali retkih prijatnih trenutaka? Gledam ljude oko sebe, svoje prijatelje, bliske prijatelje i pitam se da li zaista njima vreme teče drugačije. Neki od njih su zaposleni, neki nikada nisu ni radili ali nije u tome stvar. Svaki put kad se skupimo povede se priča o tome koliko ko ima sreće u životu. Kao da je to nešto što ti ili daju ili ne daju kad se rodiš, zadenu ili ne zadenu u benkicu, pa šta kome zapadne. (Neka sestra ili babica koja porađa sve naše majke, ima ormarić pun paketića sreće, ali od silnog posla ne može svaki put da se seti da nam ćušne taj smotuljak... ili... jednostavno ne daje bebama koje joj se ne svide, koje možda suviše plaču ili opet suviše ćute.) To nije ona stara priča o uticaju kosmičkih sila i njihovoj kombinaciji u trenutku našeg rođenja, u sta bih još možda i mogala da poverujem. Ne. Ovde se, po njihovom mišljenju, sreća dobija čistom srećom. Dakle od tog trenutka, trenutka našeg prvog uvijanja u pelene, naš život nekako živi svoj tok, a mi se trudimo da ga ispratimo! Sa takvim pogledom na stvari, moji prijatelji smatraju da je babica, koja je porađala moju dragu majku, bila jako kratkog pamćenja. Stavila je jednu kesicu sreće, onda ju je neko pozvao i ona se okrenula. Kada se vratila, ne sećajući se šta je poslednje uradila, stavila je još jednu greškom. Zanimljiv pogled na život. Iza toga verovatno sledi i onaj srceparajući nastavak priče o tome kako je neko dete, zbog mene, ostalo uskraćeno za svoju srećicu - vrećicu! Nikada nisam pokusala da razbijem tu famu o sreći. Nekako mi se cini da svako ima pravo na svoje iluzije, pa ma koliko one bile pogrešne.