Nostalgično zazivanje

e,hvala

imam ja svoj raskupusani stari primerak, trazim za njih novi

Nostalgija:

Ej godine, nemjerljive, skupe
Zbogom mala iz Bosanske Krupe!

Da li je neko citao knjige Gradimira Stojkovica? Prva je verovatno bila Hajduk u Beogradu, a sledio je citav opus o Hajduku.

to su bile vrlo simpaticne knjige za decu kojih se secam, ustvari za tinejdzere, o gligoriju pecikozi hajduku i njegovim srednjoskolskim danima, prvoj ljubavi - izvesnoj vesni itd... bile su dosta duhovite.

Ja bih da se vratim na ježOve, koji su prosto preslatka bića. Imaju oke ko biber na ulju, mekanu kao pliš trbu i beskrajno dobroćudnu njuškicu, sličnu turskoj papuči sa dugmetom na vrhu. Čak im ni bodlje nisu tako oštre kao što na mah izgleda. Imala sam ježa, živeo je u staroj ručnoj pumpi u dvorištu i škljocao zubima. Sestra i ja smo ga kotrljale u lišće pred spavanje. Bio je kao kuca mala, išao svuda za nama...jedino što me je jednom ugrizao i danas na domalom prstu nosim uspomenu na njega. Obožavao je piletinu i lubenice. I bio je pun buva. Čudo jedno kako buve vole ježOve.
Ježurku Ježića još uvek imam kod kuće, onog mog starog, žutih listova...

Ko kestenčići

Sva sam se najezila... ide uz temu, al sam ozbiljna. Ozbiljna i tuzna. Vec duze

dunjica

Vec duze

Možda ipak...

http://www.jutarnji.hr/spektakli/estrada/clanak/art-2008,11,19,,141612.jl]

Ako Šeparovićka...

Evo, mi smo brze- jer gledamo bez daha

Bilo je zaista bez daha i s fascinacijom koju sam ocekivala. Jer pricica je odlicna i vecna. Sad moramo da zovemo drugarice po komsiluku da javimo gde se daje fenomenalan film

Sve pticice iz gore )x3
samo jedna ostala ,samo jedna ostala
koja mi je pevala :
Zbogom ostaj moja ti )x3
moja prva ljubavi ..

A za cvijetak uzvraćam jednom o prijateljstvu; paše uz sezonu.

Eh, koliko sam samo suza isplakao zbog zeke i potočića

Eh, koliko sam samo suza isplakao zbog zeke i potočića

svi smo :)

vishnja92

Eh, koliko sam samo suza isplakao zbog zeke i potočića

svi smo :)

ko nije?

dunjica

JJ Beba

vishnja92

Eh, koliko sam samo suza isplakao zbog zeke i potočića

svi smo :)

ko nije?

a tko ne bi?

kako ne bi?

dunjica

JJ Beba

dunjica

JJ Beba

vishnja92

Eh, koliko sam samo suza isplakao zbog zeke i potočića

svi smo :)

ko nije?

a tko ne bi?

kako ne bi?

Da li je itko suzu prolio zbog onog martovskog jutra 1984.? Mjesto događaja: vidi sasvim dolje.

za arlekinima malo ko da pusti suzu.....

"Uvijek sam se u životu osjećao umornim zbog nesreće drugih ljudi. Osjećao sam da je čitav život bio na mojim plećima. Dok su drugi ljudi olakšavali svoj jad time što su druge mrzili, nanosili im bol, ja sam za ve njih patio; što sam pisao veseline stvari, postajao sam sve više melanholičan...“
ovde

Eno, Babić se hvali kako đaci prvaci u Hrvatskoj za lektiru, umjesto Ježeve kućice, moraju čitati braću Grimm. Strašno! Čak ni u domovini braće Grimm, Njemačkoj, njihove bajke pune nasilja i prevaziđene slike o svijetu koji nas okružuje, odavno ne spadaju u školsku lektiru.

Da ,ali ni Grimm bajke nisu "u originalu" vec totalno preinacene (po meni mnogo losije ) ,takodje i crtani filmovi ,ja bez obzira (na prevazidjenost nasilja kod Grimovih bajki ) kad su u pitanju crtaci ,drzim se originala Volta Diznija.


Jos bih po pitanju "jezeve kucice br.2 " citirala jedan deo govora ,jednoga tvoga sugradjanina Ralf Rothmann-a :

...„Der Staat weiß alles über mich, ich aber nichts über ihn. Aber zur Freiheit des Menschen gehört sein Geheimnis, es ist der Kern seiner Freiheit. Zur Freiheit des Staatswesens gehört
die Transparenz.“ i podvukla die Transparenz

E, da sam juče krepala ovo mi ne bi palo na pamet

http://www.nacional.hr/clanak/21733/jezurka-jezic-babic-tito-i-staljin

Nego ja samo da pomenem, ježić treba da se piše velikim slovom, to mu je prezime

stigao je i na net, što je prirodna prilagodljivost, čudo...

http://www.forum.hr/member.php?u=190637

E, da sam juče krepala ovo mi ne bi palo na pamet

http://www.nacional.hr/clanak/21733/jezurka-jezic

ni meni... ne mogu da verujem da neko moze da prihvati takva obrazlozenja... pa cak ni bivsi drugovi, sada gospoda...

E, da sam juče krepala ovo mi ne bi palo na pamet

Ha,ha, pa zar nisi na satima maternjeg analizirala književno djelo, uz besmrtno pitanje:

Što je pisac htio reći?

To me je uvijek bacalo u očaj.
Nikada nije htio reći ono što piše...
Uvijek neka skrivena fora.

Država zna sve o meni, ali ja ne znam ništa o njoj. Ali u slobodu čovjeka pripada i njegova tajna; to je osnova njegove slobode. U slobodu države pripada transparentnost. (Ralf Rothmann, književnik

ispravka (ne moze ovo ovako da se prevede)

ali slobodi covekovoj (pripada-bukvalno ) vazna je njegova tajna ,to je ZRNO (a ne osnova) njegove slobode . Sloboda za drzavu sustinski je TRANSPARENTNOST.

ovo je tamo za Petrovica -o prevodu -ali razlika je drasticna ,slozices se

ama jesam i to pitanje mi ič nije bilo jasno, samo sam radila ono što su od mene očekivali, prepričavajući očito...ali Lija Staljin i te fore, do tu nisam dobacila...

Država zna sve o meni, ali ja ne znam ništa o njoj. Ali u slobodu čovjeka pripada i njegova tajna; to je osnova njegove slobode. U slobodu države pripada transparentnost. (Ralf Rothmann, književnik



ispravka (ne moze ovo ovako da se prevede)

ali slobodi covekovoj (pripada-bukvalno ) vazna je njegova tajna ,to je ZRNO (a ne osnova) njegove slobode . Sloboda za drzavu sustinski je TRANSPARENTNOST.

Dunja 73 **** u ova teska vremena na blogu, vise ne znam da se ne radi o nekoj internoj raspravi o kojoj nemam pojma ili je zaista u pitanju prevod.

Ako je ovo drugo, rekla bih svoje misljenje kao poznavaoca nemackog jezika da je prevod reci KERN u ovom kontekstu ispravan iz Dunjicinog ugla znaci "osnovu" ili "bit" ili "sustinu" ili da upotrebimo savim adekvatnu rec i za nemacki i za srpski jezik - "JEZGRO" u prenesenom znacenju. Kern znaci i zrno, ali u ovom kontekstu je, mislim ocigledno na sta se poziva autor.

JEZGRO" u prenesenom znacenju. Kern znaci i zrno, ali u ovom kontekstu je, mislim ocigledno na sta se poziva autor.

A-wa , autor je knjzevnik ,i naravno da mu je cela misao (a ovo je izdvojen deo) u prenesenom znacenju? Vidim da si poznavalac , a sta je rec Grund i sta ona znaci ,i koja je razlika izmedju Kern i Grund?
Da ne zamaram na ovaj nacin evo ovako ,ja bih upotrebila kao sinonim umesto Kern -Stück (nadam se da se razumemo sad) (jer ja sam tako shvatila )

dunja73

JEZGRO" u prenesenom znacenju. Kern znaci i zrno, ali u ovom kontekstu je, mislim ocigledno na sta se poziva autor. A-wa , autor je knjzevnik ,i naravno da mu je cela misao (a ovo je izdvojen deo) u prenesenom znacenju? Vidim da si poznavalac , a sta je rec Grund i sta ona znaci ,i koja je razlika izmedju Kern i Grund?

Ne znam cemu ovaj ton i propitivanje? Mozda ne razumem ni smisao Vase "zainteresovanosti" za taj prevod? Ne primecujem ni rec Grund u originalnom segmentu o kojem diskutujemo, ali pretpostavljam da Vam je to jedini prevod reci "osnova". Kako ste dobro primetili, sve zavisi od konteksta, pa bi mogla biti primenjena i rec Basis. Spekulacijama nikada kraja. Medjutim, kao sto sam rekla, ovde je jasno sta je autor hteo reci, ne zato sto mu citam misli, vec zato sto se frazeoloski rec Kern uz misaonu imenicu prevodi "sustinski" (a alternativa je je i "bitno" ,"u osnovi" - ako je to "jezgro" vaseg pitanja. A ako je to samo zrno istine, najbolje je da se izjasnite, jer u takvim "diskusijama" principijelno ne ucestvujem.

Ne znam cemu ovaj ton i propitivanje? Mozda ne razumem ni smisao Vase "zainteresovanosti

Ne,oprosti ako je izgledalo kao propitivanje ,nikako to nisam htela ,vec sam kroz (primer jedan)nesto drugo htela objasniti ..Ali u pravu si nikakve veze sa temom i bilo bi trolovanje samo.

Jos jednom izvinjenje ,jel vazi?

A ovo komplet sto sam ja "iskrojila" ima veze sa " Jezevom kucicom i jezicem " ,mada ja i ne razmisljam u kontekstu Tita ,Staljina itd...

Moj komentar na autorkin tekst bi bio -transparentnost .

OK. naravno, kada kazes da je tako bilo misljeno.
Jednostavno sam postala alergicna na neka gresivna dogadjanja u poslednje vreme na blogu i ucinilo mi se da se radi o takvim energijama.

Da bismo imali transparentnost u blogo-drzavi, potrebno je katkada i pojasniti.
A sada se mozemo posvetiti - JE-ZURCI JEZIC. Zurka jezika je moja vecna tema i u njoj cu rado ucestvovati, bez ikakve namere da nekoga vredjam, u granicama svojih znanja i moci.

Vazno da se sustinski razumemo i da postoji zelja za tim.
Pozdrav.

dunjica

Ovakvu?


Ilustracije je u tom najpoznatijem izdanju/izdanjima radio Vilko Gliha-Selan.

ja imam ovakvu, evo je gledam je
a imam i još jednu omiljenu, takođe Branko Ćopić - Ribar i mačak

i danas je znam skoro celu napamet
izdanje narodna kniga Cetinje, 1954

"Ribar i mačak" se ne sjećam, ali znam "Pijetao i mačak". Jel´ može mala pomoć?

ovako počinje

Tamo gdje talas grebene liže
stara se kula kraj mora diže,
kroz prozor blista svjetlosti zrak.
tajanstven fenejr u mrkoj tami
koga li zove, koga li mami,
kome li daje na moru znak?

ako u kulu zaviriš kradom,
tamo ćeš nači čiču sa bradom,
gleda kroz prozor u crnu noć.
zašto je tužan samotni deka?
kome se nada , koga li čeka,
ko li to ima s pučine doć?

Nikoga nema da mu se vrati,
a starac čeka, prolaze sati,
niže se lanac dug;
nada se mačku, slavnome lovcu,
ribaru smejolm i moreplovcu,
bješe mu vjeran drug.

...
I

Starac i mačak, o pusta tugo,
u tvrdoj kuli živjeli dugo,
kretali u lov u noći svježe,
u zaliv tihi spuštali mreže,
brodili morem do zore sjajane,
saznali mnoge njegove tajne.

znali su zašto more se ljuti,
znali šta misli i kada ćuti,
čitali njegov muk,
znali su uzrok njegova gnjeva
kad strašnu pjesmu osvjete pjeva
uz teške bure huk.

dok vrijeme zimi pospano teče
u staroj kuli prilazi veče
noseći sivi veo,
kraj male peći, vrele i budne,
starac je priče pričao čudne.
a naš je mačak preo.

prič'o je starac potmulim basom
o dobroj ribi sa ljudskim galsom

na kome moru, poznato nije,
uz otok neki zaliv se krije,
od strašnih bura spas;
u njemu živi ribica lijepa,
ribica mudra, zlaćanog repa,
u nje je ljudski glas.

kad obnoć bura na moru duva
i moćan talas u lađu gruva,
grmi u mtraku slijepom
ribica dobra mornare zove
u tihi zaliv nek žurno plove,
svijetli im zlatnim repom.
Kad bi u zaliv bacila sreća
ribara- ćiču pognutih pleća,
starost ga brzo mine,
ribica dođe, ne treba zvati,
odmah mu snagu i mladost vrati.
dok samo repom sine....

O dobroj ribi što čuda tvori
slušao maćak, oko mu gori.
Protiče veće i vatra plamti,
a mačak priču stračevu pamti.

sutra dalje

ПИЈЕТАО И МАЧАК

При крају шуме, у доба давно,
Мачак и Пјевац живјели славно.
Кућа им била од једног спрата —
прича је о њој кружила гором —
прозорчић један и двоја врата,
а кров покривен буковом кором.
Под самом стрејом писмено стоји:
»П у т н и ч е, у ђ и, п р е в а р е н е м а,
сви који дођу гости су моји, ручак се спрема«
И потпис има оловком плавом:
»Домаћин Мачак, шапом и главом.«
Пониже стоји, од истог писца:
»Забрањен приступ
само за лисца!«
Пјетлић и Мачак у дому бијелом
живјели сложно, шапа уз крило,
другарства таквог на свијету цијелом
нити ће бити нити је било.
Какав је Мачак Пјетлићу друг
знало се шумом уокруг.
Зими, док моћна мећава вије
и обноћ бура по шуми виче,
Пијетао лежи, пећице грије,
а Мачак прича ловачке приче.
V Мачка лула већа од главе,
шалваре турске од свиле блиједе,
одбија мушки димове плаве
и чудне приче преде ли, преде:
»Поћем ти једном, делијо стара,
у лов са мачком Пекмеза цара,
идемо журно кроз неку раж
у правцу горе Дебела лаж;
у мене пушка одлична роба,
ваља ми више од шупља боба,
у њега топуз из дрена сува
на страх и трепет медвјећих бува.
Одједном — гледај! Триста му мука!
Ето ти пред нас рогатог вука!
Репина дуга за њим вијуга...«
Распричан Мачак преде без краја
и преко луле немарно пљуцка,
очи му пуне зелена сјаја.
У пећи ватра пуцка ли пуцка,
румене шаре по соби миче,
прстима златним предмете тиче,
на зиду слика Мачкове приче,
све му на вука рогатог личе.
Напољу дотле кроз пејзаж дивни
и санке клизе дједице Мраза, ,
звјезданим прахом искри се стаза.
А близу куће, под прозор сами,
нсзнанац неки вјешто се скрио.
Кога ли свјетло Мачково мами
и ко би ноћни ухода био?
На њему ћурак, ни нов ни стари,
па тамно црвен и сав се жари,
тиња у снијегу и чудно сијева
као да ватра догоријева.
За њим је широк, распухан реп,
признати ваља, прилично лијеп.
Незнанко тајни, лоповска душа,
подиже главу и прозор мјери,
Мачкове приче пажљиво слуша
и њушку своју лукаво цери.
На крају рече, погледа свијетла:
»Ипак ћу једном појести пијетла.«
Убрзо ноћник отпраши снијегом,
замаче репом за првим бријегом,
под букве старе, у бијели вир.
У кући Мачак поспано зијевну
и лампа дахом посљедњим сијевну,
па нагло згасну. Завлада мир ...
А ноћник онај који се крио
Мудријаш лисац главом је био.

II

Над шумом зора лепезу шири
и љетни освит у собу вири.
Вријеме је лову, ваља у честу,
а Мачак спава у шеснаесту.
Заједно с њиме, под јорган-брдо,
лего и Пијевац, па спава тврдо.
Мачак одједном отвори очи,
угледа зору, свилено руди,
па мазно рече:
»Пјетлићу, скочи,
запјевај гласно, другара буди!«
Прену се Пијевац, истегну врат,
прогунђа гласно:
»Стао ми сат!« —
па клепну крилом и кукурикну,
у само уво Мачково викну:
»О, кукурику, зоррице Зорри!
и ррумени пожарр на небу горри*
а мој се другарр с љеношћу борри!
Додаде затим, зловољан врло:
»Јутрос ми нешто промукло грло.«
Поскочи Мачак од вјетра бржи,
умива лице, бркове глади,
припрема пушку, фишеке вади,
а онда Пијетлу придику држи:
»Кад у лов одем, рођени побро,
обоја врата забрави наша,
и још ти кажем: чувај се добро
од старог лисца, од Мудријаша.
Од њега већег лукавца нема,
у свакој ријечи замку ти спрема.
Пуна је варки његова глава,
подвале смишља и када спава;
ако ли падне у сан дубоко,
још увијек шкиљи на једно око.
Провијери трипут оно што чује,
роћеном репу не верује,
планове кује унедоглед,
и никад неће на танак лед. ,'!
Отиде Мачак по уској стази,
кроз честар зелен опрезно гази,
на сваки шушањ у шуми пази,
трагове звијерки пажљиво њушка,
спремна му стоји шкљоцава пушка.
Пијетао дотле кукуруз кљуца
и богат ручак за Мачка спрема,
по лонцу мијеша, тихо пјевуца
веселу пјесму, равне јој нема: „,?,
»Пшеница расла виткога стаса,
на сваком стаблу четири класа,
у сваком класу зрнаца сто.
Ој, ко-ко-ко, еј, како то!
Мени ће бити препуна вољка,
старог ће лисца стегнути бољка,
даће му Мачак батина сто.
Ој, ко-ко-ко, еј, како то!«
Под прозором у том, корака мека,
допузи Лисац, нечујна сјен,
на њему шешир, и торба нека,
а глас му мио и замећен:
»Пјетлићу драги, пјевачу јасни,
зелени репе, фесићу красни,
пшенице ево од сваке феле,
румене, крупне, ситне и бијеле,
изићи мало, сада си сам,
пуна је торба да ти је дам.«
»Пшеница! Ура!«
Пијетао скочи —
радосним сјајем бљеснуше очи,
па увис ћипну, весели бата,
главачке јурну право на врата.
Тренутка истог Мудријаш — пљес!
обори Пијетла ко земљотрес,
за тили часак свршио борбу,
Пијетлића смота у стару торбу.
Мудријаш хвата стазицу пријеку
кроз маховину, простирку меку,
чуљећи уши, тихо пјевуши:
»Пијетлићу драги с батака два,
у дубок лонац носим те ја,
тамо је добро, ја нисам груб.
Крчи ми трба, сврби ме зуб!
Спремићу јутрос доручак лијеп,
читавог Пијетла, остаће реп,
зелени репић — ја нисам груб.
Крчи ми трба, »сврби ме зуб!«
У густој чести у часу том
шкљоцара стара груну ко гром,
над морем лишћа диже се дим.
»Мачак је близу, овамо с њим«
трже се Пијетлић и диже вику
из торбе старе:
»О, кукурику!
Мацане, брацо, лија ме дави,
Мацане, друже, брзо ме бави,
стотину зрна у пушку стави!«
Делија Мачак заигра брком:
»Нисам се, Лишче, надао вас!«
— па јурну равно, олујном трком,
откуд је чуо другарев глас.
»Станидер, лијо, црвено псето,
у доброј руци шкљоцаре ето,
биће ти кожа као решето!«
Натисну Лисац што може јаче,
сувога грања све стоји лом,
на њему торба лудачки скаче
и Пијевац скаче заједно с њом.
Прескаче Лисац препреку многу
и бјежи — брже од својих ногу.
И Мачак јури, потјера сива,
хтио би Лисца у руке жива,
и једно-двапут, у брзу лијету,
зграби га скоро за саму пету.
Низ неке стране, урвине праве,
лете на туру и преко главе,
репови праше, очи се жаре,
а торба дрнда низ камењаре.
Пијетао не зна, од страха слијеп,
гдје му је глава, гдје ли је реп.
Најзад се срећно заврши борба,
упртач пуче, одлети торба,
а Лисац ријешен терета црна
узбрдо здими брже нег срна.
Ману га Мачак, па торби хрли,
другара вади, снажно га грли,
милује кресту и репић крив.
»Побогу брате, јеси ли жив?!«
А Пијетлић рече:
»Умакох смрти,
само се земља пода мном врти.«
»Тако ти треба! — Мачак ће строго —
Чувај се Лисца, јесам ли реко.
Још си и главом платити мого,
да ти је другар био далеко.«

III

Пролазе дани, трепери љето,
срећни су Пијевац и његов друг,
док једног јутра и Мачак, ето,
спреми се у лов у далек луг.
Крећући на пут озбиљно рече:
»Чувај се Лисца, безбрижни Пијевче«
Весељак Пијевац! Таквога створа
никада није родила гора.
Безбрижно живи, доброте пун,
лукавства никад ни један трун,
сва му је брига роћени кљун.
Тај ти у замку упада скоком,
готов је зачас, док тренеш оком.
Гиздави Пијетлић по кући шеп^а,
навија кресту, љепотан прави,
зелено перје на репу четка,
кад, ето, споља — Лисац се јави:
»Пјетлићу драги, пјевачу јасни,
зелени репе, фесићу красни,
пшенице ево од сваке феле,
румене, крупне, ситне и бијеле,
пуна је торба да ти је дам,
изићи мало, сада си сам.«
Прозору Пијетлић допаде скоком,
нахери главу, зажмири оком.
»Лијане, кажи: шта ћу да радим?
Да вјеру дадем ријечима твојим?
Пшеницу желим душу да сладим,
само се торбе и зуба бојим.
Искрено реци, прикане мој,
мислиш ли мене у лонац свој?«
Лукави лисац преврну очи
и лажан говор за тренут срочи:
»Покојне бабе кунем се главом,
одавна држим жестоки пост,
водицу пијем, храним се травом,
просто не могу да видим кост.
Од јуче трбух боли ме јако,
животу моме долази конац,
а синоћ, зло и наопако,
лептир ми неки разбио лонац.
И најзад, јутрос (треба ме тући!)
зубе сам дао на поклон Жући.«
Нато ће Пијетлић:
»Ти можда шараш.
По души кажи да ли ме вараш?«
»Ако ти лажем — Лисац му вели —
печен ми батак на главу пао,
ваздан ми зуби јестиво мљели,
читав ми ћуран у трбух стао.
Лажем ли — гуску појео многу,
луто по шуми кокошјих ногу.
Живјела слога! У лонац рат!
Изиђи брзо, љуби те брат!«
Превари Пијетла заклетва та,
напоље клисну у скока два,
зграби га Лисац, па с њим у торбу.
»Сад сам ти, Пијетле, скувао чорбу!«
Путује Лисац прастаром шумом,
уз камењаре хајдучким друмом,
чуљећи уши, кроз нос пјевуши:
»Пијетлићу драги с батака два,
у дубок лонац, носим те ја,
добро је тамо, ја нисам груб.
Крчи ми трба, сврби ме зуб!«
Врло далеко, уз одјек лак, ''
шкљоцара стара опали: так!
То Мачак лови далеким лугом,
а и не слути шта му је с другом.
И опет Пијетлић нададе вику
из торбе старе: »Кукурику!
Мацане брацо, лија ме дави,
Мацане, друже, брзо ме бави,
стотину зрна у пушку стави!«
Узалуд Мачка дозива друг,
далеко бјеше зелени луг.
Стари се Мачак за ловом вије,
Пијетлића свога ни чуо није.
Пред вече облак наиђе тмури,
заћута шума, киша се спрема.
Ловџија Мачак дому се жури,
а када стиже — Пијетлића нема ...
Сву ноћ је киша шибала круто,
сву ноћ је Мачак по шуми луто,
тражио стално и није стао,
сву ноћ је Пијетла по шуми звао.
Звао је Мачак, узалуд вико,
јер му се није јављао нико.
У зору Мачак наће на коси
просуто перје, киша га роси.
Застаде ловац, делија мрка,
сузе му теку низ оба брка,
а тужне очи по перју круже.
»Зашто ме ниси слушао, друже?«

IV

На крају шуме, другови моји,
и сада кућа малена стоји,
стара је много, зидови сиви.
И данас Мачак унутра живи.
Видимо уз њ све нова лица:
ловци на гласу, синови млади,
четири снахе, старица Цица,
шеснаесторо унучади.
Још увијек тако, вечером, зими,
сучући своје бркове сиједе,
старина Мачак уз лулу дими
и чудне приче преде ли, преде.
Весели одсјај као чигра
из пећи скаче, зида се маша,
по разапетом крзну игра
лукавог лисца Мудријаша.
Над њим је оквир у ведрој боји,
брезова кора, сребрна свијетла,
у њему слика велика стоји
мачкова друга, покојног Пијетла.
И често Мачак, са тугом благом,
разговор води са сликом драгом,
гледа је дуго и сузе брише:
»Најбољи друже, нема те више.«
Са дједа-Мразом у руху сјајном
шуму сам прошо стазицом тајном,
видио кућу и прозор драг,
пред прагом ловца старога траг.
Само за тренут!...
Вјетар је мео
и све се зави у сниј'ежни вео.

dunjica

Ovakvu?Ilustracije je u tom najpoznatijem izdanju/izdanjima radio Vilko Gliha-Selan.

Mozda! Sve mi je u secanju taj neki tvrd povez zeleni sa zuckastim papirom unutra:))

Au. Hasanaginica je vac poduhvat!

Eh, Unf the Bi mogao da moze - gradsko dijete nije naucilo da se jez poprilicno glasno ''shunja''.

mrak je - mrak

pazi, taj je imao mnogo čudnu narav, posle sam obratio pažnju :
nije mnogo zazirao od ljudi - ono, kao - trpeo nas je kao neminovnost na svom putu ka cilju, ali kada mu priđe neko - nije bežao.
Samo se ukipi i - gleda, k'o pokeraš da te gleda, majke mi.
Ok ,ni mi nismo bili bagra pa da ga nešto maltretiramo, čista znatiželja.
I, onda se pomeriš malo - otvoriš mu put - a on stoji, Faca - i ne mrda.
Pomeriš se još malo...e tek kada se pomeriš dovoljno u stranu - onda krene dalje.
Par puta mi palo na pamet da čeka fanfare i red carpet....
Imao je Stav, čouveččče

Unfuckable

ali kada mu priđe neko - nije bežao.

Jezurka uglavom ne bjezi jer je za taj sport - spor!
Cesce se sklupca i ceka da prodje opasnost.
Recimo kad se nadje na cesti usred noci. Naidje auto...zec bi pobjego, a jez se sklupca i ceka. Nekad ostane...nekad postane palacinka. Ako ga na vrijeme snimis, mozes ga zaobici jer ne mijenja poziciju.

U "4 oka" se uvuce do pola, malo te mjerka i onda ode svojim putem.
Kao djeca smo jednog ulovili, pa je morao glumiti ljubimca.
Nezgoda je bila u njegovom izboru namirnica - naime hranio se gusterima i zmijama.
Za tu priliku naucila sam loviti gustere. Zmije su ipak bile malo previse...
Sto mi tada nismo razumjeli je da jeza ne mozemo nocu ostaviti u toj nasoj izmisljotini zvanoj "kucica". Mislim...ostavili smo...ali ga ujutro nismo nasli.
Uglavnom operiraju nocu, pa je tako i ovaj otisao svojim putem.

dunjica

U hladnijim područjima ježevi "spavaju" zimski san, dok stanovnici toplih područja u sušnom razdoblju zapadaju u stanje ukočenosti, nazvano torpor.

E, to objasnjava zasto ih zimi ne vidis...

U Hrvatskoj Branko Ćopić više ne postoji.

Istina, Copica vise nema u lektiri.
U Hrvatskoj ne znaju da u gaju "zivi hrabra ceta harambashe Jovanceta" - sto mislim da je propust!