Тада, давно, мени Лептиру тек разбуђеног срца у уснулој нутрини било је довољно да у књизи корица прашњавих дедине библиотеке прочитам . . не заувек на Земљи, тек кратко смо овде . . па да под сумњу ставим Одлуку исказану у Већу Сазнања да се мицоходни помак људске знатижеље прикочи у галопу, а води која памти, дозволи плима која ће ниво људских заблуда подићи, те покушах самоиницијативно озрачити мрак тај.
Па кренух . . . са још једном, додуше, друштва ради . . .kа Ладовитом лепенском виру који нас намами могућим трагом небисмоли директног претка нањушили, но то се недогоди. у Делфима потом пробасмо ,хоћели нам Сибила ( Херофила) отпевати,макар фалш, предсказање те како поруке нечусмо, пробасмо у Стрмоглавом околишу Мегиде (Армагедона ?) уз чије се литице ознојани усвитање једва узверасмо, те у Петри јорданској, где се ја грешан помолих. Беспућа Арарата докле стићи узмогасмо уморишенас ал Барку Ноеву не додирнусмо. У Теби на стубу фалусоидном ја такнух потпис Шамполионов, помоћи ради, и умало казну неплатих, неконтролисан, док у Загушљивом врху Кеопсове пирамиде уз сломљени саркофаг и песму овој узмене, ока срнећег, која је на све пристајала, написах. Ганута би. велелепни Абу Симбел самонам указа на безграничну снагу реализације људске замисли, и ништа више, док Мемнонови колоси мумлајући погрешно нас усмерише те у Тал Ел Амарни ,граду Акхнатоновом , Прелепу Нофре Теету несретосмо. Комшијске, Загушљиве гробнице у долини краљева само потврдише истину о ништавносто човека па макар . . . био и Бог.
како времена којих се присећам беху погодна , финансијски незабринут, себи самом даље дозволих,знатижељу, јер Поменута, ока срнећег са ногама на земљи стојећи, немаде времена за даље траћење, па се задесих у Окружењу Стонхеџа али под петокаменом поруку ненађох, но путоказ наслутих да у Безраком Макћу Пикчу проверавајући издалека силуету планинског масива покушам уочити лице Инке које према небу гледа те ми укаже одакле стигосмо , ал се над Андама наоблачило. Потом У Мемљивим долинама мексика балдисах задубљен у покушај схватања астецког календара док ме начисто слудила сунчева пирамида у Teotihuacanu те она друга посвећена пернатој змији Quetzalcoatlu у светом граду Чичен Ица. У кини пак Тимулус Cin Si Huanga са јамама у којима у борбеним редовима хиљаде глинених војника чекају на команду Цара . . па да крену, преплашиме одистински, али ме зато Храм небројених Буда, Боробудур на Јави дотуче начисто, док На Ускршњим острвима из дана у дан уз познате громаде покушавах им погледа уфиксирати те одредити из којег правца ( можда из истог као поменути Инка) очекују посету из свемира ,небили ми помогли, алмени кратковидом помоћи неби,те потом Без указа оставши, у подводју Санторинија које ме одувек мамило намеравах ронећи ипак назрети кровове Атлантиде, ал ништа , иако још давно Платон и сам посумња . ни у замишљеном лавиринту Кнососке палате не успех срести Минотаура да ме, пута знајући, проведе јер баш се зажелех сјаја Аријадниног ока разроког да поруку можда у њему прочитам. Под Тројом , љуљање окончах, али ме ипак цуњаџија Шлиман завазда усмери Сумњи да се у написаној речи књига прастарих крију закукуљене истине . . па ко уме да их исчита . . етому Немира засвагда.
Уствари намера ми је овим саставом ништа дорећи јер тек таква замисао поприма ону тајност која нагони и друге да се невери придруже, ако се придруже . . . . only with skill . . .на чега и Наслов овог састава указује.
уствари, колико је мене искуство научило Истину је најбоље заобићи . . . . али да неслажеш.